Grof Monte Kristo I

Zaplet se osniva na istinitoj priči o izvesnom Fransoa Pikou (François Picaud), koju Dima pronalazi u zbirci zgoda iz pariskih policijskih arhiva (Police dévoilée: Mémoires historiques tirés des archives de Paris), a koju je 1838. objavio Žak Peše (Jacques Peuchet). U istoj zbirci istinitih zločina Dima će pronaći i pripovest o trovačici, koju će kroz gospođu Vilfor integrisati u roman. Pešeova priča govori o Fransoa Pikou, mladiću s juga Francuske koji je uhapšen 1807, pošto ga je grupa prijatelja potkazala kao engleskog špijuna, ubrzo pošto se verio s izvesnom Margeritom. Dojavu je inicirao ljubomorni Matje Lupian, vlasnik kafea. Piko je u Piedmontu smešten u kućni pritvor, te je u zamku Fenestrel služio jednog bogatog italijanskog sveštenika. Kad je ovaj umro, bez naslednika, sav imetak je ostavio Pikou, koga je tretirao kao sina, obavestivši ga ujedno i o skrivenom blagu. S padom Napoleona 1814. godine Piko biva oslobođen, te se, pokupivši blago, vraća u Pariz pod imenom Žozef Luše. Margeritu zatiče udatu za kafedžiju Lupiana, a potkupivši jednog od urotnika velikim dijamantom, doznaje imena ostalih učesnika u zaveri. Dok se Piko sveti svojim neprijateljima, ubijajući ih jednog po jednog, upropašćujući njihove potomke, potkupljeni zaverenik ga ucenjuje, a sukob između njih završava se ubistvom Pikoa, koje će ubica ispovediti na odru 1828. godine. Dima se vrlo očito poslužio ovom istinitom pričom, bogato je usložnjavajući, dopisujući i razrađujući, transformišući je u pripovest ne samo o osveti i iskupljenju već i o istoriji, trgovini, politici i kulturi, dodavši joj dimenziju Sredozemlja kao pravog prostora zbivanja, uprkos tome što se veći deo radnje odvija u Parizu. Sam Dima je Pešeovu priču baziranu na policijskim dosijeima okarakterisao kao ostrigu s biserom u sebi – grubim i bezobličnim, koji čeka svog draguljara.

Satirični tonovi se osovljuju ponajvećma na državne službenike kojima vladaju častohleplje, gramzivost, sebičnost i egoizam, licemerje, dogmatizam i uskogrudost, poltronstvo i potkupljivost, odsustvo solidarnosti i empatije, što su sve elementi suštinske nehumanosti. Nesporno je da su sporedni likovi u najvećoj meri bez reljefa, ali se nekima, poput Eženi Danglar ili Albera Morserfa, mora priznati da poseduju izvesna svojstva koja se otimaju određenju lika kao plošnog.

O tome svedoče i povremene reference na antičke izvore, na Sofokla i Vergilija, koje Vilfora smeštaju u domen tragedije, dočim je, na primer, niski i bedni Kadrus upleten u Hofmanove predele grotesknog.

devetnaestogodišnjaka punog nade i vere u ljude, neznano odakle dolazi bledi i hladni grof, sa skrivenom agendom, distanciran od sveta u koji je Dantes bio sasvim emotivno uronjen. Posle pronalaska Farijinog blaga, u glavnu priču se uključuju mnoštvo umetnutih pripovesti i izvestan broj novih likova: sistem umetanja aludira na Priče iz 1001 noći, kao i jedan od alijasa Dantesa-Grofa – Sindbad Moreplovac, te pećina puna blaga nalik Ali Babinoj. Dimino pripovedanje poseduje izvestan operski karakter, što se ogleda u sklonosti dramatičnom vizuelnom kadriranju, gotovo baroknom kontrastiranju svetla i senke, simboličnim gestovima i kretnjama – kao, na primer, u sceni kad smrknuti Fernando iz senke, neopažen, posmatra Mercedes i Edmona okupane svetlošću, s rukom položenom na nož: odnosi i osećanja su jasni, a njihova snaga naznačena. Višestrukost fabularnih linija i ojačavanje fokalizacije drugih likova stvaraju složenu mrežu motivacija – poriva, želja, tajni, namera, planova, aspiracija – koje se sudaraju ili sustiču s onima protagoniste. Sudbinski sticaji okolnosti u trenutku povlašćuju slučajnost zbivanja, pojačavajući čitaočevo uzbuđenje i napetost, gradeći iluziju sveta koji je sasvim nepredvidiv, iako su, kada pogledamo celinu romana, snažna volja i promišljenost, na strani zla ili dobra, neprikosnoveni generatori događaja. Ova složenost fabularnih uslovljenosti u velikoj meri kompenzuje onu navodnu slabost koju kritičari nazivaju plošnim likovima, psihološki pojednostavljenim, svedenim nosiocima radnje koji se ne ucelovljuju u psihološki uverljive figure.

Kritičari opažaju da se u Monte Kristovom metodu dolaženja do istine o skrivenim zločinstvima iz prošlosti, metodu dedukcije istine iz opaženih signala i simptoma kojem ga obučava opat Farija, krije klica potonjeg književnog detektiva Ogista Dipena iz detektivskih priča Edgara Alana Poa, koji je prototip najčuvenijeg od svih detektiva – Šerloka Holmsa Artura Konana Dojla. Veza sa Poovom prozom uspostavlja se i između Farijinog dešifrovanja mape skrivenog blaga i priče Zlatna buba, dok je način na koji eruditni opat revidira Dantesovu sudbinu, iščitavajući zaveru i imenujući krivce, dolazeći do pravog poretka događaja i identiteta učesnika u istorijatu nepravedne osude Dantesa, sasvim nalik onom u detektivskim pričama Poa i Dojla. Metodu će Monte Kristo nastaviti da primenjuje, uočavajući predmete i znake, ponašanja i nesvesne gestove, slušajući ono što mu se govori i pripoveda, povezujući i tumačeći. Tako će otkriti i rekonstruisati ne samo vlastitu prošlost već i Kadrusova nepočinstva, Danglarove špekulacije, Fernandovu izdaju saveznika, ljubavnu aferu tužioca Vilfora i gospođe Danglar, te istoriju njihovog vanbračnog sina, između ostalog. Grof Monte Kristo sa Šerlokom Holmsom deli i uživanje u opijatima i izmenjenim stanjima svesti, kao i talenat za prerušavanje.

žrtve padaju pod teretom vlastitih dela, njihovo vlastito zlo se u liku grofa vraća da ih sa sobom odvuče. Nemoguće je oteti se utisku da boreći se protiv zla svim sredstvima ni sam ne može da izbegne izvesno kvarenje: zlo ostavlja trag. Samosvesno će u završnici dovesti u pitanje opravdanost svoje osvete u onom domenu u kojem se kažnjavaju nevini da bi se povredili krivi. Otuda se postavlja pitanje Monte Kristovog heroizma: on je naoko svemoguć, dopadljiv, impozantan i harizmatičan, ali je takođe arogantan, surov i oštećen – čovek s pukotinom.

Ujedno, ovaj njegov čin nekušanja hrane i pića u Mercedesinoj kući asocira na mit o Persefoni i Hadu, sugerišući mogući Monte Kristov strah da će okusivši makar i „tri zrna nara“ nanovo pasti pod vlast Mercedes, što bi ga moglo skrenuti s osvetničke trajektorije.

koju čine korzikanski sluga, nubijski rob kao telohranitelj i epirska princeza kao robinja. Edmon Dantes je izbrisan, preobražen u tajanstvenog, crnokosog i privlačnog stranca, bledog lika i čudnovate averzije prema hrani, začudnog sa svojih prijatnih manira i odsustva izvesnih ljudskih osećanja, orijentalnog grofa koji evocira najpopularnijeg romantičarskog junaka u kojem se stapaju stvarna figura lorda Bajrona i niz likova koje je kreirao, od Čajlda Harolda, preko Manfreda do Don Žuana, a eksplicitno ga u pariskoj pozorišnoj loži vide kao lorda Rutvena, junaka romana Vampir.

Dah romantizma ponajvećma nosi glavni junak, koji je, s jedne strane, oblikovan kao mitski lik i delimično kao junak bajke, a s druge kao varijanta osobenog tipa bajronskog junaka. U mitovima i bajkama se kristalizuju žudnje i fantazije, kao i strahovi i strepnje koji muče epohu: nesigurno i nestalno Dimino doba u Grofu Monte Kristu oblikuje mladog, neiskusnog i nevinog junaka koji biva kažnjen neproporcionalno krivici, simbolički umire nestajući iz svog sveta, vaskrsava kao nova osoba, povratnik s onog sveta obdaren naročitim moćima – znanjem, iskustvom i bogatstvom, da bi osvetom namirio pravdu za koju smatra da mu sleduje. Čitaocima nije teško da se identifikuju s bezazlenim mladićem koga nadvladavaju osioniji i moćniji i koji se vraća osnažen da kazni nasilnike jer je to model pravde kakav sadrže i bajke, u kojima najmlađi i najpotcenjeniji lik izdržava kušnje, izvršava zadatak i dobija nagradu. Dantesovom zatvaranju u Ifsku tvrđavu u okvirima mita odgovara silazak u donji svet, naročiti zadatak koji su obavljali i Gilgameš i Odisej i Eneja, pa i Orfej i Dante, poduhvat koji je neophodan da bi se junak opremio naročitim predmetom ili saznanjem, bez kojih ne može da izvrši svoju misiju. On će u samici prvo pokušati samoubistvo izgladnjivanjem, koje je prekinuto kada u njegovo samovanje uđe drugi čovek, isprva samo kao glas iz susedne ćelije, a posle prokopavanja prolaza kao pravo fizičko prisustvo. Opat Farija mudri je sveznalac, koji u bajkovitom aspektu romana ima funkciju pomagača – onoga koji junaka snabdeva čarobnim predmetom, dajući mu posebnu moć. Farija će Monte Krista podučiti brojnim zanatima i veštinama, dati mu praktična znanja iz hemije, fizike i medicine, tehnike, gradnje i inženjerije, naučivši ga mnogim jezicima, istoriji i geografiji, filozofiji i teologiji, razvivši Dantesu umeće čitanja i učenja i ljubav prema njima. Podeliće s Edmonom ne samo zgodne izume i znanje, već će mu predati mapu nepojamnog blaga skrivenog na ostrvu Monte Kristo.

Delo Dime oca nesumnjivo nosi dubok trag romantizma, od slavljenja prirode i prirodnosti, preko afiniteta prema orijentalnoj egzotici, vezanosti za folklor, bajku, nadljudsko i natprirodno, verovanja u sadejstvo misteriozne prošlosti i mitologizovane savremenosti, pa do izmučenih harizmatičnih otpadnika što putuju po Italiji i Sredozemlju. Istovremeno, Dimina je velika želja da piše istorijske romane po ugledu na Valtera Skota, ali u maniru koji pre odgovara realizmu i njegovom oporom pogledu na društvo i politiku nego Skotovoj nostalgičnoj idealizaciji slavne prošlosti.