Leto kada je nestala Sara Leroj

Nisam preživela pre dvadeset godina ono najgore da bih danas umrla.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

I upravo to radim.

Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas

Starost nije samo pitanje godina, to je miris, samoća, neka vrsta umora u držanju koje je malo prerano usvojio.

„Nikada ne znaš koliko si jak,

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Bob Marli

Poznavati nekoga iz detinjstva znači biti svedok rađanja njegovih snova, njihovog ostvarenja ili rušenja, znači imati pristup njegovim najvećim nadama i njegovim najintimnijim strahovima u sirovom stanju, pre nego što je društveno pripitomljavanje obavilo svoj posao. Znači razabrati ko je on zaista iza zaštitne magle konvencija i pravila kojima se povinuju odrasli.

I onda, odjednom, vidim nju.
Naravno da bih je prepoznala.
Čak i bez te apsolutno smešne izbledele majice s Moćnim rendžerima koju nosi sa beskrajnom otmenošću. Čak i sa osamdeset godina u masi od sto hiljada ljudi, bez šifre, bez fotografije. Čak i da više ne vidim ništa od ovih glupih suza koje su mi bez najave ispunile oči.
Osmehuje se, trči ka meni, grli nas, mene i moju ćerku. Imam osam godina. Ona više nema žutu kabanicu, ali i dalje miriše na more i toplu čokoladu.
Prepoznala bih je bilo gde. To se ne može objasniti, to je tako.
Zato što jednog dana, kada svi gnjavatori budu mrtvi, naći ćemo se u istom domu za stare, a ostali će se pitati ko su one dve male starice koje se od jutra do mraka previjaju od smeha i varaju na svim turnirima bridža.
Zato što će između nje i mene uvek biti kao da smo se rastale prethodnog dana. Samo ćemo da nastavimo razgovor tamo gde smo stale. Zato što se poznajemo kako se poznaju samo oni koji su se znali kao deca, a dvadeset godina i devet hiljada kilometara, spram onoga što nas veže, to je kap vode u okeanu našeg prijateljstva.
Zato što smo Montenj i La Boesi.
Zato što je to bila ona, zato što sam to bila ja…

Onda smo se zagrlile, sve četiri, i pomislila sam na nešto što mi je objasnio stari Rene kada smo išli zajedno da skidamo dagnje kašičicom. Dagnja se, suprotno onome što zamišljamo, kreće. Ona se ne zakači za svoju stenu slučajno, ona je bira. I uvek se pričvrsti za mesto gde već žive druge dagnje. Zna da sasvim sama nema nikakve šanse da preživi spram predatorâ, struja i lošeg vremena. Dagnje luče male lepljive niti koje im omogućuju da se prilepe za kamen. Kada se stisnu jedne uz druge, sva ta vlakna se međusobno mešaju i formiraju neku vrstu paukove mreže, bisusa,30 ekstremne otpornosti, koja im omogućuje da se odupiru mesecima, pa i godinama, naletima talasa, plime i najgorim olujama ne pomerajući se ni za dlaku. Dagnje znaju da se priljube jedna uz drugu kako bi preživele. Znaju da su zajedno jače, da su tad sposobne da se suoče sa svakom opasnošću. Nema spasa osim u solidarnosti, bila je to jedna od prvih stvari koje mi je Anželik objasnila.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Zato što jednog dana, kada svi gnjavatori budu mrtvi, naći ćemo se u istom domu za stare, a ostali će se pitati ko su one dve male starice koje se od jutra do mraka previjaju od smeha i varaju na svim turnirima bridža.