Leto kada je nestala Sara Leroj

Nisam preživela pre dvadeset godina ono najgore da bih danas umrla.

Upamti to dobro, svi plivači to znaju: ponekad moraš umeti da se pustiš da potoneš. Jer tek kada dodirneš dno, moći ćeš da se odgurneš nogama i izroniš na površinu.

I upravo to radim.

Nisam zasluživala njihovo prijateljstvo. Često sam to sebi ponavljala noću u postelji, uverena da će me one na kraju izdati. Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas.

nećemo unaprediti svet praveći u njemu sranja!“

Život me je kao vrlo mladu naučio da je jedini način da ne budemo razočarani da očekujemo najgore od ljudi oko nas

Starost nije samo pitanje godina, to je miris, samoća, neka vrsta umora u držanju koje je malo prerano usvojio.

„Nikada ne znaš koliko si jak,

sve dok biti jak ne postane tvoj jedini izbor.“

Bob Marli

Poznavati nekoga iz detinjstva znači biti svedok rađanja njegovih snova, njihovog ostvarenja ili rušenja, znači imati pristup njegovim najvećim nadama i njegovim najintimnijim strahovima u sirovom stanju, pre nego što je društveno pripitomljavanje obavilo svoj posao. Znači razabrati ko je on zaista iza zaštitne magle konvencija i pravila kojima se povinuju odrasli.

Zašto nikada ne možemo potpuno zaboraviti dete koje smo nekada bili? Njegove rane i njegove nade?

Jedino što je gore od smrti jeste zaborav.

Nakon toga, Anželik se uhvatila za to „ja ti verujem“ kao što se brodolomnik drži za pruženu ruku, oslonila se na te tri reči da se popne uz glatke zidove bunara u koji beše upala, da se udalji od ivice strmih litica i železničkih šina što vibriraju, da pokupi, jedan po jedan, komade svoje duše razasute u hiljadu krhotina po hladnom pesku kućice za čamce, nekoliko dana pre njenog četrnaestog rođendana.