U poteri za svetlom

Bez obzira koliko sam zadovoljan svojim kasnijim životom, nikad nisam dosegao onaj nivo uzbuđenja i nalete ushićenja iz vremena kad nisam imao para.

Ćimino me je jednom upozorio: „Nemoj da dozvoliš da ti igra ostane u svlačionici.“

A osećanje krivice vodilo me je veći deo života. Potreba da zadovoljim druge izbijala je iz mene. Činilo mi se da sam to prerastao, ili sam se barem tome nadao.

Zapravo je uvrnuto, kad se nađete tako blizu smrti, s kolikom lakoćom ste spremni da je prihvatite.

nevolja dolazi tiho, čudno, gotovo glupavo, kad je najmanje očekuješ, kad postaneš nemaran, i nikad nije preterano dramatična.

Svakog dana bilo je novih i obeshrabrujućih vesti sa kojima sam morao da se nosim.

Stvarno sam pokušao da sebi podignem moral, ali prosto nisam mogao.

Bila je u pravu, a ja sam bio previše emocionalno investiran da bih razmišljao jasno i efikasno, i sapleo sam se na svoj uobičajeni, urođeni, prkosni način.

Na moj trideset deveti rođendan, moja žestoka kritičarka Polin Kejl iz Njujorkera rekla je i za Ćimina i za mene „i dalje žive u pećini… jedan drsko vulgaran – obojica ksenofobični – izvlače ono najgore jedan iz drugoga… i tako nijedan od njih ne zna kad su postali javna sramota.“

No, takav je bio Ričard, uvek je u mašti gradio ono u šta je verovao.