A sada, sedamdeset i kusur godina posle tog razgovora mojih roditelja pred recepcijom ovog istog Mažestika, njihovim praunukama je dosadno, nemirne su, smetaju kelnerima i sasvim sigurno nisu zapazile da im je deda zamišljeniji nego obično, rasejaniji, i da se pita kako će one živeti kroz sedamdeset, sedamdeset pet godina kao starice, da li će tada postojati hotel Mažestik, da li će se setiti mene i kako smo sedeli pred tim hotelom. Znam koliko je banalna ova misao, ali vi ne znate koliko to boli.