Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Takva ponašanja su toliko automatizovana i nesvesna da ljudi ni ne znaju da ih ispoljavaju. Emocionalno nezreli ljudi čak ni ne zastanu na trenutak da razmisle kako njihovo ponašanje utiče na druge. Za njih ne postoji nelagodnost, retko se izvinjavaju ili zažale.

Oni su direktni u svom pohodu na ono što žele, ali to rade tako što ne zloupotrebljavaju druge na tom putu

Umeju da kontrolišu svoje emocije kada je neophodno, anticipiraju budućnost, adaptiraju se na stvarnost, koriste empatiju i humor da opuste napete situacije i ojačaju veze s drugima (Vaillant, 2000). Uživaju u svojoj objektivnosti i poznaju sebe dovoljno dobro da mogu da priznaju svoje slabosti (Siebert, 1996).

Kad jednom formiraju mišljenje, njihov um se zatvara. Postoji samo jedan tačan odgovor, te takvi ljudi mogu zauzeti odbrambeni stav i izgubiti smisao za humor kada ljudi imaju drugačije ideje.

U njoj nije reč o krivici, već o razumevanju sebe na dubljem nivou i učenju o oporavku.”

„starmali”, pomažu svojim roditeljima, ne zadaju im nevolje, i deluju kao da im praktično ništa ne treba. Ovakva sposobna deca mogu delovati kao da sami sebi mogu da budu roditelji, ali ne mogu. Nijedno dete to ne može.

Znam da me ona voli zbog toga što jesam. Ali ja sâm ne osećam to isto prema sebi.”

Znam da me ona voli zbog toga što jesam. Ali ja sâm ne osećam to isto prema sebi.”