Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Dok smo deca, osnova naše sigurnosti je emocionalna veza sa našim starateljima. Roditelji koji su emocionalno angažovani, pružaju deci osećaj da uvek imaju kome da se obrate. Ova vrsta sigurnosti zahteva istinske emocionalne interakcije s roditeljima. Emocionalno zreli roditelji se skoro uvek angažuju na ovom nivou emocionalne povezanosti. Oni su razvili dovoljan stepen samosvesti da mogu biti komforni sa sopstvenim osećanjima, kao i sa osećanjima drugih ljudi.

Još važnije, oni su emocionalno prilagođeni svojoj deci, primećuju njihova raspoloženja, i dočekuju njihova osećanja sa interesovanjem. Dete se oseća bezbedno povezujući se sa takvim roditeljem, bilo da traži utehu ili da deli svoj entuzijazam. Zreli roditelji čine da njihova deca osete da uživaju u interakciji sa njima i da je u redu razgovarati o emocionalnim problemima. Ovakvi roditelji imaju dinamičan i uravnotežen emocionalni život i obično su dosledni u pružanju pažnje i interesovanja za svoju decu. Oni su emocionalno pouzdani

Emocionalna bliskost podrazumeva saznanje da imate nekoga kome možete reći sve, nekoga kome možete prići sa svim svojim osećanjima o svemu i svačemu. Podrazumeva se da se osećate potpuno bezbedno kada se poverite toj osobi, bilo kroz verbalnu komunikaciju ili razmenom pogleda, ili tako što ćete jednostavno zajedno provesti neko vreme u tišini, u stanju povezanosti. Emocionalna bliskost vas duboko ispunjava, stvarajući osećaj da vas vide onakvima kakvi zapravo jeste. Ovo može postojati samo kada druga osoba želi da vas upozna, a ne da vam sudi.

Emocionalno zapostavljanje u detinjstvu vodi ka bolnoj emocionalnoj usamljenosti, koja može imati dugoročan negativan uticaj na izbore odnosa i intimnih partnera jedne osobe.

Nisam donosio odluke na osnovu onoga što sam osećao; donosio sam ih u skladu sa onim što drugi žele

„Ja sam ona osoba kojoj svi mogu da se obrate za podršku, rame za plakanje i umirujući glas mudrosti. Ljudi ne dobijaju često takve reakcije, pa hrle kod mene, kao da sam ostava za njihove probleme. Samo se trudim da budem dobar prijatelj i osoba koja podržava, ali to ohrabruje ljude da me opterećuju. To je nešto što mi se često dešava.”

Upotreba bliskih odnosa za oslonac i ohrabrenje jedna je od stavki koje pomažu ljudima da prežive uslove koji su ekstremni i opasni po život

Nažalost, oni koji internalizuju dobro su poznati po tome što ne vode dovoljno računa o sebi. Veruju da je njihova odgovornost da poprave sve što se popraviti može, pa često na kraju zanemare sopstveno zdravlje, a posebno potrebu za odmorom. Dok žure da obave sve što misle da moraju da urade, često ignorišu čak i najosnovnije fizičke signale, uključujući bol i umor.

Vežba: Buđenje svog istinskog selfa