Srpske junačke pesme

данас смо оба побратими,

десили се оба нежењени;

гори нам се, брате, посмијаше,

и гори се од нас иженише,

иженише и пород имаше,

ми остасмо, брате, за укора;

три дана и три ноћи тавне

ни седоше, ни се одморише,

ни легоше, ни санка имаше,

моле свеца, куд ће светац поћи,

да којој ће Лаза задужбини:

ил’ Опову, или Крушедолу,

ил’ ће Јаску, или Бешеновој,

ил’ Раковцу, или Шишатовцу,

ил’ ће Ђивши или Кувеждину,

да или ће у Маћедонију;

Тешко свуда своме без својега

којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна!“

Чујете ли, сва српска господо!

Вино пити, а не опити се,

нит је било, нити може бити!

Када је реч о феномену ауторства, усмена књижевност је књижевност која се одриче појединца, истовремено га промовишући као врховну вредност. Аутор у народној књижевности не постоји због тога што појединац у усменој култури заступа ставове колектива.

Епска песма памти већину чланова „последњих“ Бранковића: Ђурђа и Јерину, султанију Мару, слепог Стефана и Гргура. Веома позитивно је представљена Стефанова жена Анђелија, преподобна мати Ангелина, која се често у усменој традицији помиње и као жена слепог Гргура. Светитељски култ мајке Ангелине и њених потомака Максима и Јована посебно је развијен у сремском манастиру Крушедолу.

„Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио!“

Ал’ да видиш чуда великога:

што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче;

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада;

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће;

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи;

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с’ аршин земљом вуче;

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може!

Не дам вашу сестру похарчити,

без вас бих је могао стопити,

ал’ ћу стопит сву тазбину моју,

немам с киме ладно пити вино;

но сам љуби мојој поклонио.