kako zvoni? Ali kada me dodirneš, meni baš tako bude, kao da mi srce zvoni u grudima, pa mi zvonjava protutnji venama i raspoluti mi kosti radošću.
Zašto sam zapisao ove reči u knjigu? Zbog tebe. Zbog tebe sam zavoleo ovu knjigu, iako sam je nekada prezirao. Pročitavši je po drugi put, otvorenog uma i srca, osetih potpuno očajanje i zavist zbog Sidnija Kartona – da, zbog Sidnija, jer čak i da nije imao nade da će ga voljena žena zavoleti, bar joj je mogao reći za svoju ljubav. Bar je mogao da učini nešto da dokaže svoju strast, makar to bilo nešto osuđeno da zamre.
I ja bih prihvatio smrt za priliku da ti kažem istinu, Tesa, kada bih bio siguran da bi smrt usledila samo meni. I stoga i pozavideh Sidniju, jer on beše slobodan.
A, evo, sada sam i ja konačno slobodan, i konačno ti mogu reći, bez straha za tvoju sigurnost, sve što mi na srcu leži.
Ti nisi poslednji san moje duše.
Ti si prvi san, jedini san kojeg nisam mogao prestati da sanjam. Ti si prvi san moje duše, i ja se nadam da će iz toga sna proisteći i svi drugi, pun život snova.
Konačno sa nadom u srcu,
Vil Herondejl