Gnusno

Nikad nisam voleo da kvarim sasvim solidno mišljenje pukim činjenicama.

ekspedicija na Everest pre naše nije postavila toliko fiksirane užadi kao mi – a naša su bila od Đakonove pouzdane mešavine, čudesnog užeta – tako da nijedan član ekspedicije nije toliko relativno lako silazio od Logora broj pet.

Ili je makar trebalo da bude relativno lako. U stvari, oblaci su bili toliko gusti, a naleti vetra – do osamdeset kilometara na sat, pretpostavljao sam tada – toliko su bili zastrašujuće jaki i sporadični da je silazak niz greben, ledenu strminu i glečer Mont Everesta tog utorka, 19. maja, za mene bio čisti košmar.

Neki od štapova-markera ostali su na svom mestu, ali druge su noćne vetruštine oduvale ili oborile postrance i prekrile snegom. Na stotinu mesta tokom silaska niz mamuzu Severnog grebena dole do Severnog sedla, morao sam da donesem odluku. Da li da ovde idem pravo, ili niz ovu jarugu desno koja mi izgleda poznato, ili levo niz ovaj strmiji deo? Stalno sam se prisećao tih jaruga ćorsokaka koje su vodile na istok prilikom našeg uspona po dnevnom svetlu do Logora broj pet, a svako pogrešno skretanje završavalo se strmoglavim dvokilometarskim padom na sam glečer Rongbuk.

Zato retko biram put desno kad ne mogu da pronađem bambusove štapove sa zastavicom koji bi ga obeležili. Ali dvaput me je pogrešno skretanje nagnalo da povedem sve na Severnu liticu Everesta, a tamo su takođe bili skriveni ponori i vertikalne ledene zamke. Oba puta sam se oprezno vratio pobočno dok se nismo opet obreli na hrbatu Severnog grebena, i onda sam vodio naniže sve dok nismo naišli na sledeće fiksirano uže i bili sigurni u to gde se nalazimo.

Kad smo gacali kroz sneg do pojasa na malo blažoj padini, zaključio sam da smo sigurno na snežnim poljima Severnog grebena nedaleko iznad Severnog sedla, pa sam objavio stanku i pozvao Ž. K.-a da priđe, zauzme moje mesto i uzme moju bocu sa kiseonikom kako bi nas vodio kroz pukotine.

„I ne zaboravi, hoću da mi vratiš tu naprtnjaču“, kazao sam kad sam mu je predao, pre nego što sam otišao na začelje našeg naveza za trojicu, kako bih se tamo privezao. Moj signaln

Sedeo sam za računarom i igrao se idejama za knjige – ukucavao moguće naslove – kada je Karen ušla. Sad sam ga isključio.

„Meri zaista kaže da je on trideset i četvrte bio sa Berdom na Antarktiku?“, kazao sam.

„Da, zaista“, rekla je Karen. „Znala sam da ćeš se zainteresovati za njega.“ Mojoj ženi nekako polazi za rukom da ne zvuči samozadovoljno čak i kada je u pravu. „Prijalo bi ti da na nekoliko dana izađeš odavde. To bi ti bila vožnja od pet ili šest sati, čak i ako ostaneš na međudržavnom auto-putu sve do Grand Džankšona. Možeš da prenoćiš u Delti kod Gaja i Meri.“

Odmahnuo sam glavom. „Uzeću mijatu. I sići ću sa međudržavnog broj 70 kako bih prošao kroz Karbondejl, i potom preko prevoja Maklur.“

„Može li mijata da izvuče uz prevoj Maklur?“

„Gledaj samo“, rekao sam ja. Razmišljao sam o tome koju odeću da strpam u torbu za dvodnevno putovanje, pretpostavivši da ću razgovarati sa gospodinom Perijem drugog dana ujutro, i potom poći kući. Imao sam malu platnenu torbu nortfejs savršene veličine za maleni prtljažnik mijate. Pokušao sam da upamtim da ponesem i svoj foto-aparat nikon. (Bili su to za mene predigitalni dani, makar kad je reč o fotografiji.)

I tako, zbog poriva da se odvezem svojom novom mazdom mijatom iz 1991. kroz planine, upoznao sam se sa gospodinom Džejkobom Perijem.

Delta u Koloradu je bila varoš od oko šest hiljada stanovnika. Kada čovek u nju ulazi kao ja tada – ako skrene sa I-70 kod Glenvud Springsa, a onda zavije na auto-put broj 65 kod Karbondejla, pa uskim drumom sa dve kolovozne trake preko visokih prevoja i kraj zabačenih ispostava Marbl i Paonija – stiče pravi utisak o tome kako je ta varošica zaista opkoljena gorama. Delta je u širokoj rečnoj dolini južno od Grand Mese, koju meštani opisuju kao „jednu od najvećih planina sa ravnim vrhom na svetu“.

Mesto na kojem je Džejk Peri živeo u Delti svakako nije izgledalo kao starački dom, pogotovo ne kao onaj u kojem je pomoć bolničarki na raspolaganju dvadeset četiri časa dnevno. Uz pomoć nekoliko saveznih donacija, Meri je renovirala nekada veličanstveni, ali sada oronuli hotel i spojila ga sa susednom praznom prodavnicom. Tako je dobila prostor koji je