Gnusno

Nikad nisam voleo da kvarim sasvim solidno mišljenje pukim činjenicama.

ekspedicija na Everest pre naše nije postavila toliko fiksirane užadi kao mi – a naša su bila od Đakonove pouzdane mešavine, čudesnog užeta – tako da nijedan član ekspedicije nije toliko relativno lako silazio od Logora broj pet.

Ili je makar trebalo da bude relativno lako. U stvari, oblaci su bili toliko gusti, a naleti vetra – do osamdeset kilometara na sat, pretpostavljao sam tada – toliko su bili zastrašujuće jaki i sporadični da je silazak niz greben, ledenu strminu i glečer Mont Everesta tog utorka, 19. maja, za mene bio čisti košmar.

Neki od štapova-markera ostali su na svom mestu, ali druge su noćne vetruštine oduvale ili oborile postrance i prekrile snegom. Na stotinu mesta tokom silaska niz mamuzu Severnog grebena dole do Severnog sedla, morao sam da donesem odluku. Da li da ovde idem pravo, ili niz ovu jarugu desno koja mi izgleda poznato, ili levo niz ovaj strmiji deo? Stalno sam se prisećao tih jaruga ćorsokaka koje su vodile na istok prilikom našeg uspona po dnevnom svetlu do Logora broj pet, a svako pogrešno skretanje završavalo se strmoglavim dvokilometarskim padom na sam glečer Rongbuk.

Zato retko biram put desno kad ne mogu da pronađem bambusove štapove sa zastavicom koji bi ga obeležili. Ali dvaput me je pogrešno skretanje nagnalo da povedem sve na Severnu liticu Everesta, a tamo su takođe bili skriveni ponori i vertikalne ledene zamke. Oba puta sam se oprezno vratio pobočno dok se nismo opet obreli na hrbatu Severnog grebena, i onda sam vodio naniže sve dok nismo naišli na sledeće fiksirano uže i bili sigurni u to gde se nalazimo.

Kad smo gacali kroz sneg do pojasa na malo blažoj padini, zaključio sam da smo sigurno na snežnim poljima Severnog grebena nedaleko iznad Severnog sedla, pa sam objavio stanku i pozvao Ž. K.-a da priđe, zauzme moje mesto i uzme moju bocu sa kiseonikom kako bi nas vodio kroz pukotine.

„I ne zaboravi, hoću da mi vratiš tu naprtnjaču“, kazao sam kad sam mu je predao, pre nego što sam otišao na začelje našeg naveza za trojicu, kako bih se tamo privezao. Moj signaln

Sedeo sam za računarom i igrao se idejama za knjige – ukucavao moguće naslove – kada je Karen ušla. Sad sam ga isključio.

„Meri zaista kaže da je on trideset i četvrte bio sa Berdom na Antarktiku?“, kazao sam.

„Da, zaista“, rekla je Karen. „Znala sam da ćeš se zainteresovati za njega.“ Mojoj ženi nekako polazi za rukom da ne zvuči samozadovoljno čak i kada je u pravu. „Prijalo bi ti da na nekoliko dana izađeš odavde. To bi ti bila vožnja od pet ili šest sati, čak i ako ostaneš na međudržavnom auto-putu sve do Grand Džankšona. Možeš da prenoćiš u Delti kod Gaja i Meri.“

Odmahnuo sam glavom. „Uzeću mijatu. I sići ću sa međudržavnog broj 70 kako bih prošao kroz Karbondejl, i potom preko prevoja Maklur.“

„Može li mijata da izvuče uz prevoj Maklur?“

„Gledaj samo“, rekao sam ja. Razmišljao sam o tome koju odeću da strpam u torbu za dvodnevno putovanje, pretpostavivši da ću razgovarati sa gospodinom Perijem drugog dana ujutro, i potom poći kući. Imao sam malu platnenu torbu nortfejs savršene veličine za maleni prtljažnik mijate. Pokušao sam da upamtim da ponesem i svoj foto-aparat nikon. (Bili su to za mene predigitalni dani, makar kad je reč o fotografiji.)

I tako, zbog poriva da se odvezem svojom novom mazdom mijatom iz 1991. kroz planine, upoznao sam se sa gospodinom Džejkobom Perijem.

Delta u Koloradu je bila varoš od oko šest hiljada stanovnika. Kada čovek u nju ulazi kao ja tada – ako skrene sa I-70 kod Glenvud Springsa, a onda zavije na auto-put broj 65 kod Karbondejla, pa uskim drumom sa dve kolovozne trake preko visokih prevoja i kraj zabačenih ispostava Marbl i Paonija – stiče pravi utisak o tome kako je ta varošica zaista opkoljena gorama. Delta je u širokoj rečnoj dolini južno od Grand Mese, koju meštani opisuju kao „jednu od najvećih planina sa ravnim vrhom na svetu“.

Mesto na kojem je Džejk Peri živeo u Delti svakako nije izgledalo kao starački dom, pogotovo ne kao onaj u kojem je pomoć bolničarki na raspolaganju dvadeset četiri časa dnevno. Uz pomoć nekoliko saveznih donacija, Meri je renovirala nekada veličanstveni, ali sada oronuli hotel i spojila ga sa susednom praznom prodavnicom. Tako je dobila prostor koji je

Po onome što je Meri rekla mojoj ženi Karen, taj ostareli Džejkob Peri bio je jedan od četvorice ljudi koji su prešli sto šezdeset kilometara na Antarktiku po mrklom mraku i razularenim olujama zime 1934. na Južnom polu, kako bi izbavili admirala Berda. Onda je cela grupa morala da sačeka oktobar i dolazak antarktičkog leta kako bi svi bili izbavljeni. „Čini se da je on čovek koji može da ti da savršene informacije o Južnom polu“, rekla je Karen. „Mogao bi da napišeš i celu knjigu o tom gospodinu Periju. Možda je on admiral Peri koji je isto tako prvi došao do Severnog pola!“

„Peri“, rekao sam ja. „Peri sa Antarktika. Ali to nije kontraadmiral Robert Piri koji je hiljadu devetsto devete tvrdio da je prvi došao do Severnog pola.“

„Zašto ne?“, kazala je Karen. „Mogao bi da bude.“

„Pa, ponajpre, imena im se različito pišu“, rekao sam ja blago razdražen zbog toga što me je nagnala na to, ili možda onako razdražen kao i uvek kad mi neko drugi, bilo ko, predlaže o čemu bih mogao da pišem. Izgovorio sam slovo po slovo imena „admirala Pirija“ i Merinog matorog čovečuljka iz Delte, gospodina „Perija“, kako bi razlika bila jasna.“

„Osim toga“, kazao sam, „kontraadmiral Piri bi sada imao sto trideset i koju godinu…“

„Dobro de“, rekla je Karen, podigavši ruke u signalu koji smo usavršili tokom decenija našeg braka – signalu koji teorijski zadržava obe strane da ne kidišu jedna drugoj na vratnu venu. „Priznajem, u pravu si. Ali ovaj gospodin Peri bi ipak mogao da ti ispriča neku divnu priču i...“

„Osim toga“, prekinuo sam je, ponevši se donekle kao seronja, „admiral Robert Piri je umro hiljadu devetsto dvadesete.“

„E pa, ovaj Džejkob Peri je još živ, u Delti“, rekla je Karen. „Jedva.“

„Jedva? Misliš, zbog njegove starosti?“ Za mene svako ko navrši osamdeset devet ili devedeset spada u kategoriju „jedva živih“. Dođavola, za mene je 1991. godine svako stariji od šezdeset godina već mirisao na čamovinu. (Da bi sve bilo sasvim jasno, priznajem da sada imam šezdeset tri godine, pošto ovaj predgovor pišem 2011.)

„Ne, nije stvar samo u njegovoj starosti“, rekla je Karen. „Meri je u imejlu pomenula i to da on ima rak. Očigledno, još je u stanju da se kreće, ali…“

poznao sam se sa Džejkom Perijem u leto 1991.

Već sam se dugo zanimao za istraživanje i istraživače Antarktika – zapravo još od Godine geofizike 1957/58, kad su Sjedinjene Države postavile tamo dole stalne baze, što mi je zaista zaokupilo pažnju kada sam imao samo deset godina – a oko 1990. donekle sam naslutio kako bi tu negde mogla da se krije zamisao o romanu smeštenom na Antarktik. Proći će još petnaest godina pre nego zaista napišem i objavim knjigu o propaloj ekspediciji na Arktiku (ne na Antarktiku) – to je moj roman Teror iz 2007. – ali u leto 1991. ponovo je došao trenutak kada sam morao da svom izdavaču predložim paket od tri nove knjige. Mene je zanimao Antarktik, a ne ekspedicije na Severni pol, koji me nikada nije naročito interesovao (ali ću na kraju ipak o njemu pisati), a još više sam se za njega zanimao posle godina i godina čitanja o pustolovinama Ernesta Šekltona, Roberta Falkona Skota, Epslija Čeri-Gararda i drugih junaka i mučenika Antarktika.

Onda, tokom leta 1991, jedna prijateljica moje žene rekla je da zapravo poznaje pravog istraživača Antarktika. Taj čiča – koji se preselio u starački dom u varoši Delta na Zapadnoj padini Kolorada – zaista je sa kontraadmiralom Ričardom Berdom učestvovao u američkim ekspedicijama na Antarktik u tridesetim godinama dvadesetog veka.

Ili je makar Karen kazala da joj je Meri to rekla. Lično sam podozrevao da je posredi Alchajmerova bolest, laž, okoreli pripovedač izmišljotina, ili sva tri zajedno.

Ali po Merinim rečima, taj osamdesetdevetogodišnji gospodin po imenu Džejkob Peri zaista je 1934. učestvovao u američkoj ekspediciji na Antarktik. Bila je to ona skarabudžena ekspedicija u kojoj je admiral Berd, uvek željan još malo solo slave, proveo pet zimskih meseci sam u rupi u ledu u isturenoj meteorološkoj stanici i umalo nije umro od trovanja ugljen-monoksidom zbog loše ventilacije štednjaka. (Berd će napisati i bestseler o tom svom iskustvu, knjigu čiji će naslov, sasvim očigledno, biti Sam.)

UVOD
U
poznao sam se sa Džejkom Perijem u leto 1991.

Već sam se dugo zanimao za istraživanje i istraživače Antarktika – zapravo još od Godine geofizike 1957/58, kad su Sjedinjene Države postavile tamo dole stalne baze, što mi je zaista zaokupilo pažnju kada sam imao samo deset godina – a oko 1990. donekle sam naslutio kako bi tu negde mogla da se krije zamisao o romanu smeštenom na Antarktik. Proći će još petnaest godina pre nego zaista napišem i objavim knjigu

Dobar je to osećaj, biti živ.

Momak koji je projektovao ovu građevinu u šesnaestom veku bio je Vilijam Bazil, prvi lord Bromli. Njegov sin Čarls Bazil, takođe lord Bromli, bio je proglašen za prvog erla od Leksetera

Britanski planinari i njihov zatvoreni establišment smatraju Mont Everest – kojem je ime dao jedan britanski geometar po imenu jednog britanskog kartografa – engleskim brdom.

britanski Alpinistički klub – oni tamo ne pozivaju Amerikance. Britanski planinari i njihov zatvoreni establišment smatraju Mont Everest – kojem je ime dao jedan britanski geometar po imenu jednog britanskog kartografa – engleskim brdom. Oni nikada ne bi pozvali Amerikanca, koliko god da je ovaj vešt