Kada neprekidno misliš na to ko je krivac, onda poništavaš svaku mogućnost dobrote u sebi. Ne kažem da treba zaboravljati, jer i zaborav je vrsta krivice, što znači da može da navede na zlo, već da ne treba prestati pamtiti. Zato sam, uostalom, osećala sigurnost u Jevrejskoj opštini. Da su hteli da misle na krivicu, Jevreji posle rata ne bi imali šta da traže bilo gde u Jugoslaviji, niti bilo gde na svetu, ali oni su ostali. Nisu nikome rekli da je kriv, nego su jednostavno upisali sva mesta i sva imena onih koji su bili na tim mestima u svoje knjige i spomenice, i ako se ikada ponovi trenutak u kojem će se tragati za krivcima, oni će samo izvaditi svoje spiskove i pokazati mesta, ništa više neće biti potrebno.“