Možda sam i zbog toga bila toliko umorna, zbog tog odbijanja da vidim pravu ranu, da priznam da postoji rana i da se nož nije samo jednom spustio, već da je neprekidno sekao. U Zagrebu sam videla Nemce, u Derventi su me saslušavale ustaše, u Beogradu su bili ljotićevci, u Kruševcu sam srela četnike, posle su se pojavili partizani, a u Peći sam gledala kako sprovode uhapšene baliste. Ni sada ne znam odakle su se svi oni pojavili, ni gde su bili pre nego što je rat počeo. Nema to, možda, nikakve veze sa umorom, ali kada su me u Ćupriji saslušavali udbaši, nisam više mogla da izdržim.