Vetrovi zla

„Jer će doći vreme kada će i mrtvi odgovarati za ono što su za života učinili. Pa će živi i mrtvi kriviti jedni druge, a Bog će slušati i zaboleće ga glava od budala.“

Najbolji način da se otarasimo neprijatelja jeste da ga posvuda hvalimo… On će i dalje rovariti protiv nas, ali bez siline i istrajnosti jer je nesvesno prestao da nas mrzi. Pobedio je i ne sluteći da je poražen.

„Jarane! Narod više voli Obrenoviće, a policiju i vojsku potplaćuju Karađorđevići. Ko će da pobjedi?“

„Znam jedino da će narod da izgubi. Ko i uvek.“

„Šta radiš narednih… pedeset godina?“, pitala je mazeći se i uvijajući pod muškarčevim dodirima, ne odgovorivši na pitanje.

Neko je pokucao na vrata, a on ju je nežno uhvatio za obraze i rekao:

„Nažalost, nemam toliko godina pred sobom, ali potrudiću se da svaki mogući trenutak provedem s tobom.“

„Zapamti šta sam ti rekla o paljenju sveća i ženama“, opomenula je raspopa. „Postoje tame koje ni najveće i najjače sveće ne mogu osvetliti. I postoje žene koje nose taj mrak u sebi. Ne troši svoju vatru na njih. Ugasiće te.“

„Nije bitno gde se sveća pali, sinko, nego ko je pali, i za koga. I taj moj Miloš“, nastavila je avet o sinu, „samo žene. Dušu su mu pojele koliko i Turci. Celog života tražio njihovo društvo, smeh i kožu.“

„Jarane, nema nevinih u ovoj igri. Pa, na dvoru smo, ne u školi. Ovde je vuk do vuka. I svi u čoporu gladni su i željni vođstva.“

„Da me učiš kakvi smo mi Srbi? Vlast nema oči, Turčine, i nebitno je nad kojim narodom je sprovodiš, svojim ili tuđim. Srbin neće bolje vladati ovom zemljom iz koje smo vas isterali, jer njega ne zanima narod. Njega zanima moć. Ne diže sirotinja revolucije, moj ago, već bogati i oholi. Bedan čovek hoće malo: parče hleba za sebe i decu. Bogat će to parče hleba baciti svojim, poput njega besnim psima.“

Znaš li šta su nas Turci učili u vojnim školama kada su nas oteli od majke i zemlje? Da bi vladao Srbima, samo im obećaj osvetu i vlast. Eh, džanum, prokleto je ovo parče zemlje, a toliki ljudi izginuše zbog njega. Pobeći odavde… jeste, odavde se mora pobeći. Na bilo koju stranu sveta. Na nebo ili pod zemlju. Ovde se, bre, i vetrovi svađaju…“

„Nisam ja baš toliko loša, Utviću. Sigurno ne da ubijem jednu ljubav.“

„Čoveka bi mogla?“, pitao je i uhvatio se za kvaku na vratima.

„Ima mnogo ljudi na ovom svetu… ali nema mnogo ljubavi.“