Kad je moj otac bio prisiljen da zatvori svoju radnju, a meni je tada bilo šesnaest godina, došao sam kući iz škole upravo kad su nam odneli kola, a ispred kuće nam postavljali znak da je kuća na licitaciji. Mama je pakovala sve što smo imali. Pevala je. Au, pomislio sam, upravo su sve izgubili, a mama peva? Zatražila je da sednem da mi kaže šta se dešava i pitao sam je: „Kako možeš da se tek tako pakuješ i pevaš?“ Sa širokim osmehom kazala je da kad provedeš godine ne znajući hoćeš li za pet minuta biti mrtav, malo toga preostaje sa čim nisi u stanju da se nosiš. Kazala je: „Dok smo živi i zdravi, sve ostalo će se srediti.“