Valerija u crno-belom

Sve prolazi i sve ostaje, ali naše je da prođemo... Tako je govorio Mačado.

Ponekad smo same sebi najveći neprijatelji.

„Ne možeš zatvoriti vrata zato što se plašiš. Život treba uhvatiti za rogove.

„Budi mirna. Za sve postoji prvi put i skoro uvek to čovek na kraju zavoli.

„E pa, obećajmo same sebi da nikad nećemo da se mirimo s nečim što nam se ne dopada samo zbog puke činjenice da je ugodno.“ Sve smo se složile. „Zaslužujemo bolje i, naročito, zaslužujemo da u to verujemo.“

Ne treba život da nam donese sve ono što želimo! Same treba to da uzmemo

Nedostaješ mi. To je sve.“

Nedostaješ mi. To je sve.

To je sve.

Kao pesnicom u jetru. To je sve. Pusti da ti priđem, zato što želim da opet kuvam tvoja osećanja na blagoj vatri i onda ih pojedem. To je sve.

ostavljaj

„Ništa ne obećavam. Ti si kao Ludi Šeširdžija iz Alise u zemlji čuda. Bojim se da ne upadnem u zečju jamu.“

U suštini neprestano smo lomili ruke, ali sami sa sobom. Meni nije ležala ta uloga savremenog pseudopara, ali izigravala sam nekog snažnog i pretvarala se da s njim ne računam u životu i da ga koristim samo kad mi se prohte, a uistinu radovalo me je kad vidim da se njemu omaknu gestovi prisniji od čistog seksa, iako ti gestovi, kad se bolje pogleda, ne moraju da označavaju ljubav.