Naslednica vatre

Ključ je u tome da se ne prepusti strahu – od straha se zaglupi. Od straha se gine.

Dovoljna je jedna moja pomisao i tvoj grad će izgoreti.“
„Od kamena je“, odbrusila je Mev.
Selena se nasmešila. „Tvoj narod nije.“

Ona je naslednica pepela i vatre i neće se klanjati nikome.

Letela je pogledom po noćnom nebu sve dok nije našla Jelena, gospodara Severa. Zvezda nekretnica povrh jelenove glave – večna kruna – pokazivala je ka Terasenu. Pričali su joj da su se veliki vladari Terasena pretvorili u te zvezde da njihov narod nikada ne bi bio sam – i da bi uvek znao kako da se vrati kući.

Ona je Elin Ašriver Galatinijus, naslednica dve moćne krvne loze, zaštitnica nekada slavnog naroda i kraljica Terasena.
Ona je Elin Ašriver Galatinijus – i neće se plašiti.

Naplatiću svaku uslugu i svaki dug koji se dugovao Seleni Sardotijen, mojim roditeljima i mojoj krvnoj lozi. A onda…“ Zagledala se ka moru, ka domu. „A onda ću da uzdrmam zvezde.“ Zagrlila ga je – bilo je to obećanje. „Ubrzo. Ubrzo ću te pozvati, kada bude pravo vreme. Do tada, pokušaj da budeš koristan.“

Nikada nije znala za žaljenje – makar ne za istinsko žaljenje.
Ali žali što ne zna kako se Kročanka zvala. Žali što ne zna kome je taj novi plašt na njenim ramenima pripadao – odakle je došla, kako je živela.

Oni više neće biti zamandaljeni u njenom srcu. Ona se više neće stideti.

si, Elin. Do kraja, kakav god on bio.
Možda bi ona nastavila da se nemo raspravlja s njim, ali ona čudna ženstvena toplota koju je tog jutra osetila u njihovom logoru obgrlila ju je, kao da je uverava da je u redu to što ona ovo priželjkuje toliko da je to boli, kao da joj govori da može da veruje princu, a i više od toga – više od ičega drugog, da može da veruje sebi. I zato, kada ju je Rovan ponovo uhvatio za zapešće, ona se nije otimala.
„Zajedno, Plamensrce“, kazao je zadižući rukav njene tunike. „Zajedno ćemo naći način.“ Digao je pogled s njenog otkrivenog zapešća. „Dvor koji će promeniti svet“, obećao je.
A ona je klimala glavom – klimala i smešila se dok je on vadio bodež iz čizme i pružao joj ga. „Reci to, Elin.“
Ne usuđujući se da dozvoli da joj ruke zadrhte ispred Mev ili Rovanovih zabezeknutih prijatelja, prihvatila je njegov bodež i prinela ga svom otkrivenom zapešću. „Rovane Belotrne, zaklinješ li se da ćeš služiti u mom dvoru od sada pa do smrti?“ Nije znala prave reči na starom jeziku, ali krvni zavet se ne svodi na lepo izražavanje.
„Zaklinjem se. Do poslednjeg daha i do onog sveta. Do kraja, kakav god on bio.“

Moć se nije krila ni u snazi ni u veštini, već u vlasti – moć je u vladanju sobom. O