Lili se ugasila isto onako gospodstveno kao što je i živela. Onog jutra na dan njene smrti, dečačić je prišao postelji svoje majke.
„Zašto?“
Čovek koji je stajao pored postelje nije ništa rekao, podigao je oči i pogledao dete.
„Bili smo tako bliski, zašto mi nije rekla doviđenja? Ja nikada ne bih tako uradio. Ti koji si velik, znaš li zašto? Reci mi, treba da znam, svi uvek lažu decu, odrasli misle da smo mi naivni! Onda, ako si hrabar, reci mi istinu, zašto je otišla tako dok sam spavao?“
Ima ponekad nekih detinjih pogleda koji vas povuku tako daleko u sećanja da je nemoguće ne odgovoriti na postavljeno pitanje.
Antoan mu položi ruke na ramena.
„Nije mogla da postupi drukčije, smrt se ne poziva, ona se nameće. Tvoja majka se probudila usred noći, bol je bio strašan, ona je dočekala zoru i, ma koliko da je htela da ostane budna, tiho je zaspala.“