Nikadođija

onda, kad umreš, pričaju u tvojoj blizini.“

Da bih saznao nešto“, prošaputa markiz. „Kad si na pragu smrti, ljudi ti daleko više kažu

Ričard je primetio da su događaji kukavice; nikad se ne dešavaju jedan po jedan, već se umesto toga kreću u čoporima i naskaču na njega svi odjedanput.

„Mislio sam da hoću fin, normalan život. Mislim, možda sam i lud. Mislim, možda. Ali ako ne postoji ništa pored ovoga, onda ne želim da budem pri zdravoj pameti. Razumete?“

Dobro, i život nije uzbudljiv, i?“, nastavi Gari. „Super. Ja bih radije dosadu. Bar znam gde ću jesti i spavati večeras. U ponedeljak ću još imati posao. Pa, zar nije?“ Okrenuo se i pogledao u Ričarda.

ali se osmehnu, kao mačka koja ne samo da je proždrala i pavlaku i kanarinca nego i pile koje ste čuvali za večeru i šnenokle za desert.

ekanje je greh i protiv tek predstojećeg vremena i protiv trenutaka koje u sadašnjosti prenebregava.

pošto su upravo imali posla s nečim potpuno van polja njihovog iskustva, nekako se i bez reči saglasiše da se sve ovo naprosto nije ni dogodilo.

Negde unutra još se nalazila ruševina tog čoveka.

Varni je izgledao kako bi možda izgledao bik ako ga obrijete, istetovirate, odsečete mu rogove i ako ga snađe potpun zubni krah