Klub radosti i sreće

Pametan čovek ne ide nasuprot vetru.

rekla: „Zašto misliš da ti nedostaje nešto što nikad nisi imala?

Ako nemaš dovoljno drveta, suviše se lako priklanjaš drugima i nemaš svoje mišljenje. Takva je moja teta An-mej.

Ako imaš previše vode, rasipaš se i rasplinjavaš na sve strane kao ja, koja sam počela da studiram biologiju, pa prešla na lepe umetnosti, pa na kraju napustila studije i zaposlila se u jednoj maloj reklamnoj agenciji kao sekretarica i potom kao pisac reklamnih tekstova

Zašto misliš da ti nedostaje nešto što nikad nisi imala?

„Ne smeš da staviš ogledalo naspram kreveta. Tvoja bračna sreća će se odbiti na drugu stranu!“

Ljudi se, znaš, trude da ispune očekivanja drugih. A kad ih kritikuješ, to samo znači da očekuješ da podbace.“

Šta je gore, pitale smo se mi, sedeti smrknuto, kako priliči, i čekati da umreš, ili odlučiti da budeš srećan?

Ako nemaš dovoljno drveta, suviše se lako priklanjaš drugima i nemaš svoje mišljenje.

Kroz dve godine ožiljak mi je sasvim izbledeo, kao i sećanje na majku. Tako to ide s ranom. Počne polako da se zatvara da zaštiti ono što mnogo boli. A kad zaceli, ne vidiš više šta je ispod, šta je izazvalo bol.

Kad izgubiš obraz, An-mej – često mi je govorila baba – to ti je kao kad ispustiš ogrlicu u bunar. Povratićeš je samo ako i sama upadneš u bunar.