Islednik

Ludak se ne postaje. Ludak se rađa. To je kao apsolutni sluh. U svakom času imati pravu intonaciju. Uvid u stanje stvari svuda oko sebe. Ne postoje prioriteti. Sve ima istu težinu. Ništa nije važnije.

. Zar je trebalo da proživi pola veka pa da shvati da emocije ne treba kriti? Da se ne plaši slobode; da bude onaj koji jeste; da se ne obazire na okolinu. Da zlo nije nikakva greška, već izbor kao svaki drugi, opcija sa kojom se lakše i sigurnije stiže do počasti i bogatstva. Bezbedan je to put, utabaniji od krivudavih, opasnih staza kojima se pentraju oni koji veruju u božansku pravdu.
Dobro pobeđuje samo u bajkama.

kcije na partituri grada u kojem je odrastao. Život jeste rebus, zbirka artefakata, predosećanja i opsesija, naizgled nevažnih trenutaka upamćenih hirom sećanja

Život je premrežen slučajnostima, neobjašnjivim vezama, tajanstvenim znacima. Od takvih trivijalnosti izgradio je sumnjivu metafiziku, okovao se sujeverjem i vradžbinama. Na ulici je brojao korake, u kućama stepenice, uveče pred spavanje rešavao je ukrštene reči.

užasan stid. U vozu, kao i na plaži, bili smo mali porodični cirkus koji izvodi predstave.

Sestra i ja bili smo njeni trofeji. Naš uspeh bio je smisao maminog života. Sve što joj na ličnom planu nije pošlo za rukom, pokušala je kroz decu da nadoknadi. Hvalila nas je preko svake mere, predviđala nam uspešne karijere. Saputnici su nas sa divljenjem gledali. Osećao sam se kao na pijaci robova. Čestitali bi mami na tako vaspitanoj deci. Obuzimao me je

Zavideo sam toj deci čije su majke sumnjive, doteruju se, i ostavljaju ih uveče same kod kuće. Moje i sestrino detinjstvo odvijalo se pod haubom stalne majčine brige. Sve je nadgledala i korigovala. Za sve imala vremena. Obrušavala se enormnom energijom na ispunjavanje svakodnevnih obaveza. Od jutra do mraka trajale su naše generalne probe. Sestra i ja uvežbavamo replike, pokrete i gestove zamišljenih likova u koje bi trebalo da se jednom pretvorimo, kada odrastemo i krenemo sigurnim stazama isplaniranog života. Iz suflerske kabine dopire mamin glas.

Ja sam odrastao u svetu malih neobičnih ljudi, koji se ne mire sa nepravdom, svejedno da li se događa njima, ili nekim neznancima na drugom kontinentu. Moja majka bila je primerak tog malog neobičnog čoveka koji ne pristaje da se povinuje goloj sili; imala je hrabrosti da se usprotivi gomili, bilo na plaži ili u bioskopu; vodila je unapred izgubljene bitke; nikada nije posustala.

Medijsko tržište vapi za žrtvama, one umiruju savest malograđanina. Žrtve su kapital, njihova vrednost vrtoglavo raste uoči primirja. Što više žrtava, to više žetona na zelenim stolovima mirovnih konferencija.

Gledam u mrak. Promiče konvoj rođaka. Prepoznajem njihova gruba lica sa proslava i sahrana, iz porodičnih albuma, i sa grobova. U tom mraku rođena je moja majka. Tu je provela prvih deset godina, tu se snabdela opsesivnim prizorima, poučnim pričama za svaku životnu situaciju, usvojila vrednosti koje nikada nije dovodila u pitanje; tu je stekla strahove i fobije, i onaj zgrčeni osmeh kojim je pokušavala da šarmira okolinu, da sve drži pod kontrolom. Nikada se nije dokraja opustila, kretala se cvileći kočnicama, kao voz na rubu provalije. Taj grč, koji je ovladao čitavim bićem, najvažnija je stavka njene genetske legitimacije; preneće ga dalje, potomstvu u nasleđe.