Ona se okreće da ga pogleda, svog velikog brata, svog saveznika u svemu, ali je njegovo lice preblizu i ne vidi ga celog. Tek liniju njegovog čela, greben njegovog nosa, krivu njegovih trepavica. To joj, međutim, ne smeta. Sasvim je srećna što je tu blizu njega, sa njim – svojim bratom – i dok je dremež polako krade, oseća kako je obuhvata talas savršenog spokoja. Sklapa oči. Tone u san, mirna, a sve je bistro i blistavo i sve u isti čas.