Onda, laku noć, gospodine“, rekoh, polazeći.
Izgledao mi je iznenađen – što nije bilo logično – jer mi je upravo rekao da idem.
„Šta“, uzviknu on, „već me napuštate, i to na ovakav način!“
„Rekli ste da mogu da odem, gospodine.“
„Ali ne pre nego što se pozdravimo. Ne bez nekoliko reči priznanja i srdačnosti, ne tako brzo i hladno. Kako! Pa vi ste mi život spasli! Oteli me od svirepe i grozne smrti! I hoćete da se rastanemo kao obični stranci. Rukujmo se bar!“