Gotovo je sa Edijem Belgelom

Moj najbolji saveznik bilo je ćutanje i, na neki način, saučesništvo u nasilju (i pitam se i dalje, godinama kasnije, šta znači reč saučesništvo, koje su to granice koje razdvajaju saučesništvo od aktivnog učešća, od nevinosti, bezbrižnosti, od straha).

Patnja je, jednostavno, sveprožimajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem.

Kad god bih ugledao zvezdu padalicu, poželeo bih da više ne budem dečak.

Kad u srednjoj školi budem živeo sam u gradu, i kad moja majka bude utvrdila da nemam televizor u kući, misliće da sam lud – ton njenog glasa je odavao strepnju, primetnu pometenost kod onih koji se naprasno suoče sa ludilom Pobogu, šta radiš po ceo dan kad nemaš televizor?

Zločin nije uraditi, nego biti. A naročito izgledati.

Na uvredu se nikada ne naviknemo.

Nije razumela da je njena putanja, ono što je nazivala greškama, bila, naprotiv, skup savršeno logičnih mehanizama, gotovo unapred podešenih, neumitnih. Nije shvatala da su njena porodica, njeni roditelji, njena braća, sestre, čak i njena deca, gotovo svi stanovnici sela, prolazili kroz iste probleme, i da je ono što je ona, dakle, nazivala greškama u stvarnosti bio savršen odraz normalnog toka stvari.

Visoki riđokosi i onaj pogrbljeni zadali su mi završni udarac. Odmah su otišli. I već su pričali o nečem drugom. Svakodnevne rečenice, dosadne i otužne – i to zapažanje me je vređalo: ja sam njima značio manje nego oni meni. Sve moje misli su bile okrenute ka njima, moji strahovi, i to čim otvorim oči. Pogađala me je njihova sposobnost da me tako brzo zaborave.

Moj najbolji saveznik bilo je ćutanje i, na neki način, saučesništvo u nasilju (i pitam se i dalje, godinama kasnije, šta znači reč saučesništvo, koje su to granice koje razdvajaju saučesništvo od aktivnog učešća, od nevinosti, bezbrižnosti, od straha).