Juda

Ponekad život teče sporo, žubori za sebe kao voda koja kaplje iz oluka i rije sebi malu brazdu u vrtu. Taj potočić se zadržava na svakom grumenu zemlje, zaustavlja se, stvara baricu, okleva, glođe grumen zemlje koji mu prepreči put ili se probija potkopavajući ga. Kada naiđe na prepreke, voda se račva i nastavlja da teče u tri ili četiri potočića. Ili odustaje i ponire u vrt.

Priča o ljubavi i tami

kažem vam, Šmuele, da sukob između nas i Arapa nije ništa drugo nego mala epizoda u istoriji, kratka, prolazna epizoda. Za pedeset ili sto ili dve stotine godina toga se više niko neće sećati, dok je ono što mi imamo sa hrišćanima nešto duboko i mračno, i trajaće još stotinama generacija.

Čak su mnogi nazvali Davida ben Guriona izdajnikom, kada se pre dvanaest godina saglasio sa podelom Erec Izraela na dve države, jednu jevrejsku i jednu arapsku. Roditelji i sestra mi sada prebacuju da sam izdao porodicu, jer sam prekinuo studije. Inače, možda su još više u pravu nego što misle, jer je istina da sam ih izdao mnogo pre nego što sam prekinuo studije. Izdao sam ih od kada sam kao dete maštao da imam druge roditelje. Ko je spreman da se menja, reče Šmuel, ko ima hrabrosti da se menja, uvek će biti žigosan kao izdajica od ljudi nesposobnih za promenu, u smrtnom strahu od promena, koji ne shvataju promene i odbijaju ih.

Smatram Ben Guriona jednim od najvećih vođa koga su Jevreji ikada imali. Većim od kralja Davida. Možda jednim od najvećih državnika svih vremena. Trezven čovek otvorenih očiju koji odavno vidi i shvata da nas Arapi nikada u životu neće dobrovoljno trpeti.

videli smo da su Arapi nespremni da trpe naše prisustvo, sve i da smo se odrekli osnivanja jevrejske države. Čak je i umerenima među nama bilo jasno kao dan da stav Arapa ne ostavlja ni najmanji prostor za kompromis. A ja sam već bio mrtav.“

Deca u našim školama učiće arapski, a u njihovim hebrejski. Još bi bilo bolje, kako je smatrao, osnivati zajedničke škole. Tako bi se stavila tačka na trideset godina britanskih spletki po principu zavadi, pa vladaj.

je imao predsednika vlade, Adnana Pačačija, koji je rekao da ukoliko se broj Jevreja u Palestini poveća na jedan milion, u celoj Palestini ih niko ne može zaustaviti. Ako bi njihov broj dostigao dva miliona, niko ih na Bliskom istoku ne može zaustaviti, a ako njihov broj poraste na čak tri ili četiri miliona, ceo islamski svet neće moći da izađe sa njima na kraj.

Arapi pre svega strahuju od nadmoći Jevreja u oblasti obrazovanja, tehnologije, oštroumnosti i motivacije, što se već dalo nazreti, od nadmoći koja bi dovela do njihovog širenja i naposletku do potpune dominacije na čitavom arapskom životnom prostoru.

Hoćete da mi kažete da je vaš otac stvarno verovao da imamo i najmanju mogućnost da preživimo ovde u miru? Da smo mogli da nagovorimo Arape da prihvate podelu zemlje? Da je samo govorima bilo moguće dobiti domovinu? Zar to verujete? Tada su se čak i progresivne nacije složile sa osnivanjem jevrejske države. Komunistički svet nam je čak slao oružje.“

„Abrabanel se nije oduševljavao državama. Nikada. Nigde. Nije želeo svet koji je podeljen na stotine nacionalnih država. Kao beskrajni nizovi kaveza u zoološkom vrtu