Neksus

Samo, moć nije isto što i razum, i čovečanstvo je posle stotinu hiljada otkrića, izuma i osvajanja sateralo sebe u egzistencijalnu krizu. Na ivici smo ekološkog kolapsa, do čega smo doveli zloupotrebom svoje moći

Prema hipotezi postavljenoj u Homo deusu, ne budu li ljudska bića pripazila, mogli bismo da se rastočimo u bujici informacija kao grumen zemlje u matici brze reke i u sveopštem poretku čovečanstvo će se pretvoriti u puki talasić u protoku informacija.

Svaki smartfon sadrži više informacija nego Aleksandrijska biblioteka13

definiciji sovjetskog disidenta, filozofa i satiričara Aleksandra Zinovjeva, homo sovjetikus je bio servilno i cinično ljudsko biće, bez ikakve inicijative i samostalnog razmišljanja, koje se pasivno povinovalo i najbesmislenijim naređenjima, ravnodušno prema posledicama svojih postupaka.3 Sovjetska informaciona mreža je stvorila homo sovjetikusa nadzorom, kaznama i nagradama.

Glavna poruka prethodnih poglavlja bila je da informacije nisu istina i da informacione revolucije ne otkrivaju istinu. One stvaraju nove političke strukture, ekonomske modele i kulturne norme. Kako je sadašnja informaciona revolucija sudbonosnija od ijedne prethodne, verovatno će stvoriti stvarnosti bez presedana na jednoj skali bez presedana.

Ovo je važno razumeti zato što mi, ljudska bića, još držimo vlast u svojim rukama. Ne znamo koliko će dugo to potrajati, ali zasad još imamo snagu da oblikujemo te nove stvarnosti. Da bismo to pametno uradili, moramo da razumemo šta se događa. Kad pišemo kompjuterski program, time ne samo što kreiramo jedan proizvod nego i rekreiramo politiku, društvo i kulturu, tako da bi dobro bilo da imamo čvrste pojmove o politici, društvu i kulturi. Takođe bismo morali da preuzmemo odgovornost za ono što radimo.

U ranijim mrežama članovi su bila ljudska bića, svaki lanac je morao da prolazi kroz ljudska bića, a tehnologija je služila jedino da poveže ljude. U novim mrežama, zasnovanim na kompjuterima, sami kompjuteri su članovi i postoje lanci koji povezuju kompjuter s kompjuterom a da ne prolaze ni kroz jedno ljudsko biće.

Izum pisma, štampe i radija revolucionisao je način na koji su ljudi komunicirali, ali u mrežu nije uvedena nikakva nova vrsta članova. Ljudska društva su i pre i posle izuma pisma ili radija činili isti sapijensi. Nasuprot tome, izum kompjutera doneo je revolucionarnu promenu u članovima mreže. Svakako, kompjuteri pomažu da se stari članovi mreže (ljudska bića) povežu na nove načine, ali kompjuter je pre svega i prvenstveno novi, neljudski član informacione mreže.

Kompjuteri bi mogli da postanu moćniji članovi mreže nego ljudi. Desetinama hiljada godina sapijensova supermoć je bila naša jedinstvena sposobnost da se služimo jezikom da bismo stvarali intersubjektivne stvarnosti kao što su zakoni i valute i da se zatim služimo tim intersubjektivnim stvarnostima da bismo se povezivali s drugim sapijensima. Kompjuteri bi sada mogli da okrenu tu supermoć protiv nas. Ako moć zavisi od toga koliko članova sarađuje s vama, koliko dobro razumete zakone i finansije i koliko ste sposobni da smišljate nove zakone i nove vrste finansijskih oruđa, onda su kompjuteri na pragu da nagomilaju znatno veću moć od one koju poseduju ljudi.

Kompjuteri mogu da se povezuju u neograničenom broju, a u stanju su da razumeju barem neke finansijske i zakonske činjenice bolje od većine ljudi.

Kada naučimo da demokratiju i totalitarizam posmatramo kao dve različite vrste informacionih mreža, razumećemo zbog čega su u nekim istorijskim razdobljima u procvatu, a u drugim odsutni. Razlog nije samo to što ljudi stiču ili gube veru u određene političke ideale, razlog su i revolucije u informacionim tehnologijama. Naravno, upravo kao što štampa nije prouzrokovala ni lovove na veštice ni naučnu revoluciju, tako radio nije prouzrokovao ni staljinistički totalitarizam ni američku demokratiju. Tehnologija samo stvara nove mogućnosti, na nama je da odlučimo koje ćemo od njih težiti da ostvarimo.

Totalitaristički režimi koriste moderne informacione tehnologije da bi centralizovali protok informacija i ugušili istinu u cilju održavanja poretka. Kao ishod toga, moraju da se bore s opasnošću od fosilizacije. Kad sve više informacija pritiče samo na jedno mesto, hoće li iz toga proisteći delotvorna kontrola ili zakrčenje arterija i konačno srčani udar? Demokratski režimi koriste moderne informacione tehnologije da bi raspodelili protok informacija između što više institucija i pojedinaca i podstakli potragu za istinom. Kao ishod toga, moraju da se bore s opasnošću od raspadanja. Kao i u nekom solarnom sistemu u kome bi sve više planeta kružilo što više, može li centar da održi čitav sistem na okupu ili će se sve raspasti i anarhija preovladati?

Totalitarističke i autoritarne mreže nailaze i na druge probleme osim blokiranih kanala protoka informacija. Pre svega, kao što smo već utvrdili, njihovi mehanizmi autokorekcije po pravilu su vrlo slabi. Pošto veruju da su nepogrešive, one ne vide mnogo potreba za takvim mehanizmima, a pošto se plaše svih nezavisnih institucija koje bi mogle da im se suprotstave, nemaju ni slobodne sudove, medije ni istraživačke centre. Usled toga nema nikoga ko bi obelodanio i ispravio svakodnevne zloupotrebe vlasti karakteristične za sve vlade. Vođa može s vremena na vreme i da proglasi borbu protiv korupcije, ali se u nedemokratskim sistemima često ispostavi da su takve kampanje puka dimna zavesa iza koje jedna režimska struja sprovodi čistku nad drugom.113

A šta se dešava ako sam vođa proneveri državna sredstva ili napravi katastrofalne političke greške? Vođi niko ne sme da se suprotstavi, a vođa prepušten vlastitoj inicijativi, budući da je ljudsko biće, može da odbije da prizna svoje greške. Umesto toga će verovatno krivicu za sve probleme pripisati „inostranim neprijateljima“, „unutrašnjim izdajnicima“ ili „korumpiranim potčinjenima“ i zahtevaće još više vlasti da bi mogao navodne počinitelje da dovede u red.

Naravno, ni čelnici demokratskih zemalja se ne raduju lošim vestima, ali kad su u decentralizovanim demokratskim mrežama zvanične linije komunikacije blokirane, informacije protiču alternativnim kanalima. Ako neki vladin službenik u Americi, na primer, odluči da ne saopšti predsedniku da se u zemlji upravo odvija nekakva katastrofa, svejedno će ta vest biti objavljena u Vašington postu, a ako i Vašington post namerno prećuti informaciju, priča će se pojaviti u Volstrit džurnalu ili Njujork tajmsu. Poslovni model nezavisnih medija – stalna potera za novom ekskluzivnom vešću – manje-više jemči da će se vest naći pred javnošću.

Čuvanje poretka je drugi uobičajeni razlog zbog kojeg zvanični kanali ne prosleđuju informacije. Kako je glavni cilj totalitarističkih informacionih mreža stvaranje poretka, a ne otkrivanje istine, kad uznemirujuće informacije zaprete da podriju društveni poredak, totalitaristički režimi ih često potiskuju, što postižu relativno lako, jer u svojim rukama drže sve kanale protoka informacija.