Jer, okej, stvar je u tome – shvatio je to sada, počeo je da shvata – ako neko, na kraju, odlepi, i kaže ili učini nešto loše, ili neko mora da mu pomaže, da mu pomaže u znatnoj meri? Pa šta? Šta s tim? Zašto ne bi uradio ili izgovorio uvrnute stvari ili izgledao čudno ili odvratno? Zašto mu govna ne bi curila niz noge? Zašto ga oni koje voli ne bi podizali i vodili i hranili i brisali, kada bi on rado učinio isto to za njih? Plašio se da će se smanjiti u njihovim očima zbog podizanja i vođenja i hranjenja i brisanja, i još uvek se plaši toga, pa ipak, istovremeno, sada vidi da bi tu još moglo biti mnogo – mnogo kapljica dobrote, tako mu je to sinulo – mnogo kapljica sreće – bliskosti – pred njim, a te kapljice bliskosti nisu – niti su ikada bile – njegove, da bi mogao da ih održi.