Gordost i predrasuda

Da je Elizabetino mišljenje bilo zasnovano samo na braku njenih roditelja, ona ne bi mogla imati vrlo prijatnu sliku o bračnoj sreći i domaćem spokojstvu. Njen otac, osvojen mladošću i lepotom i onim izgledom dobrodušnosti koji mladost i lepota obično imaju, oženio se devojkom čija su slaba pamet i uskogrudost u njihovom braku vrlo rano potpuno prekinule pravu ljubav prema njoj. Poštovanje, uvažavanje i poverenje iščezli su zauvek i oborena su sva njegova gledišta o domaćoj sreći. Ali gospodin Benet nije bio te naravi da traži utehu za razočaranja prouzrokovana njegovom vlastitom nepromišljenošću u onim zadovoljstvima koja odveć često teše nesrećnike u njihovoj ludosti ili poročnosti. Voleo je prirodu i knjige i iz te dve sklonosti ponikla su njegova glavna uživanja. Svojoj ženi vrlo je malo dugovao izuzev to što su ga njeno neznanje i njena ludost uveseljavali. To nije ona vrsta sreće za koju bi čovek obično želeo da duguje zahvalnost svojoj ženi, ali gde nema drugih razonoda, pravi filozof će iskoristiti ono što mu se pruža.

Elizabeta, međutim, nije nikad bila slepa za nepriličnost ponašanja svoga oca kao muža. Uvek je gledala na to s bolom, ali zbog poštovanja prema njegovim sposobnostima i iz zahvalnosti za njegovo ljubazno postupanje prema njoj, trudila se da zaboravi ono što nije mogla da ne vidi, kao i da odagna iz svojih misli njegovo stalno kršenje bračne dužnosti i uljudnosti, koje je, zato što je izlagao svoju ženu preziranju njene dece, bilo za najveću osudu. Ali nikad nije osećala tako duboko kao sad nezgode koje neminovno prate decu tako neskladnog braka, niti je ikad bila tako svesna zla koje potiče iz tako rđavo primenjene očeve sposobnosti; sposobnosti koja bi, pravilno iskorišćena, bar sačuvala ugled njegovim ćerkama kad već nije mogla povećati mudrost njegove žene

Sujeta i gordost su različite stvari, mada se te reči često upotrebljavaju kao sinonimi. Čovek može biti gord, a ne biti sujetan. Gordost se više odnosi na naše mišljenje o nama, sujeta na ono što bismo hteli da drugi misle o nama.

Moje dobre osobine su pod tvojom zaštitom i možeš ih uveličavati koliko god je moguće; a zauzvrat, moje je da iskoristim priliku da te što češće zadirkujem i da se prepirem s tobom; pa ću odmah i početi pitanjem zašto si se toliko nećkao da pređeš na stvar? Zašto si se toliko stideo od mene kad si prvi put došao i ostao na večeri kod nas? Zašto si, kad si već došao, izgledao kao da ne mariš za mene?

– Zato što si bila ozbiljna i ćutljiva i nisi mi dala nikakvo ohrabrenje.

– Ali bila sam zbunjena.

– I ja isto tako.

– Mogao si više razgovarati sa mnom kad si dolazio na večeru.

– To bi mogao čovek koji je manje osećao.

– I vaša mana je sklonost da svakog mrzite.

– A vaša je – odgovori on s osmehom – da namerno nikog ne razumete.

Draga Lizo!

– Oh! I sama znaš da si suviše sklona da zavoliš gotovo svakoga. Nikada ne vidiš mane ni kod koga. Ceo svet je u tvojim očima dobar i prijatan.

Ta pretpostavka nije joj zadala bol. Suviše je malo marila za njega da bi obraćala pažnju na to šta on misli o njoj.

– Gordost je – izjavi Meri, koja se ponosila svojom mudrošću – česta mana. Sudeći po svemu što sam čitala, uverena sam da je to zaista vrlo česta mana, da joj je ljudska priroda naročito sklona i da je malo onih koji ne gaje osećanje samozadovoljstva zbog ove ili one stvarne ili zamišljene osobine. Sujeta i gordost su različite stvari, mada se te reči često upotrebljavaju kao sinonimi. Čovek može biti gord, a ne biti sujetan. Gordost se više odnosi na naše mišljenje o nama, sujeta na ono što bismo hteli da drugi misle o nama.

Lažna nezlobnost je veoma česta – na nju se svuda nailazi. Ali biti nezloban bez razmetanja i zadnje namere: videti ono što je dobro u svačijem karakteru i predstaviti ga još boljim, a ne reći ništa o onome što je rđavo – to je svojstveno samo tebi.

Volela si ti i mnogo gluplje osobe

ali malo je nas koji smo dovoljno hrabri da se stvarno zaljubimo bez ohrabrenja.