Našao sam je, ženu tako zapanjujuće lepote da me ruka boli dok stavljam pero na papir. Čeznem da uhvatim sve što vidim i osećam kad pogledam njeno lice, a opet, u isto vreme, ne mogu podneti da počnem. Jer kako mogu i da se nadam da ću to opravdati? Plemenitog je držanja, možda ne po rođenju već po prirodi. Ne kinđuri se i ne trudi da bude privlačna; zaista, u pitanju je sama njena otvorenost, više to kako prima tuđu pažnju radije nego da skreće pogled. Ima neke samouverenosti – čak ponosa – u obliku njenih usana, što oduzima dah. Ona oduzima dah. Sad kad sam je video, svako drugi je uljez. Ona je istina; istina je lepota; a lepota je božanstvena.“