Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

on je plemić-spahija koji gleda da zapati što više krava, koji ide u lov na šljuke, podiže zgrade na svom imanju, što će reći: čovek bez ikakva talenta, od koga ništa ne može biti, i koji, po društvenim pojmovima, radi ono što rade ljudi koji ni za šta nisu sposobni.

Ljevin i Ščerbacki behu stare moskovske plemićke kuće, koje su uvek bile u bliskim i prijateljskim odnosima. Ti su se odnosi još jače učvrstili u vreme kad je Ljevin bio student. On se bio zajedno spremao i upisao na univerzitet sa mladim knezom Ščerbackim, bratom gospođica Doli i Kiti. U to vreme Ljevin je često odlazio u kuću Ščerbackima, i zaljubio se u tu kuću. Ma koliko to izgledalo čudnovato, ali Konstantin Ljevin bio je zaljubljen baš u kuću, u porodicu, a naročito u žensku polovinu porodice Ščerbackih. Svoju majku Ljevin nije ni zapamtio, a njegova jedina sestra bila je starija od njega, tako da je u kući Ščerbackih prvi put video stari plemićki život obrazovane i čestite porodice, kojim on nije živeo, jer je ostao bez oca i majke. Svi članovi te porodice, naročito ženska polovina, činili su mu se kao zaklonjeni nekim tajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvih mana nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, kriju samo uzvišeni osećaji i svemoguća savršenstva.

Ljevinovo uverenje da od toga ne može biti ništa zasnivalo se na tom da je on u očima njenih rođaka bio rđava nedostojna prilika za divnu Kiti i da ga ni sama Kiti ne može voleti.

– Šta rade Ščerbacki? Je li sve po starom? – reče.

Stepan Arkadjevič odavno zna da je Ljevin zaljubljen u njegovu svastiku Kiti

22
novi saradnik u zemstvu, atleta koji jednom rukom diže osamdeset kilograma, stočar i lovac, i moj prijatelj Konstantin Dmitrič Ljevin, brat Sergeja Ivanoviča Koznišova.

Kad stiže u svoje nadleštvo, Stepan Arkadjevič, u pratnji vratara koji je ponizno nosio za njim portfelj