Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

verovao, nije mogao verovati da je sve to bila istina. Tek onda kad se njihovi začuđeni i plašljivi pogledi sretoše, on poverova, jer oseti da su već bili jedno.

Živeći još starim životom, ona se ujedno užasavala od same sebe, od svoje potpune i neodoljive ravnodušnosti prema prošlosti: prema stvarima, navikama, ljudima koji su je voleli i vole, prema tom ravnodušnošću ožalošćenoj materi, prema dragome, ranije više od svega na svetu voljenome, nežnome ocu. Čas se užasavala od te ravnodušnosti, čas se radovala onome što je dovodi do te ravnodušnosti. Ona nije mogla više ništa ni da misli ni da želi van života sa tim čovekom; ali toga novoga života još ne beše, i ona čak nije mogla jasno da ga predstavi sebi. Stajalo je samo jedno, očekivanje – strah i radost od novoga i nepoznatoga. I eto, ovoga časa, i očekivanje, i neizvesnost, i kajanje zbog odricanja od pređašnjeg života – sve će se svršiti, i otpočeće novo. To novo nije moglo ne biti strašno po svojoj neizvesnosti; ali strašno ili ne, ono se već pre šest nedelja izvršilo u njenoj duši, a sada se samo osvećivalo ono što se već odavno ostvarilo u njenoj duši.

Kad god je o njoj mislio, živo ju je umeo sebi predstaviti, naročito lepotu male plavokose glave koja je tako slobodno bila postavljena na lepo razvijenim devojačkim ramenima i imala izraz detinjske vedrine i dobrote. Detinjski izraz njena lica i vitak, lep stas davali su joj naročitu lepotu i toga se on dobro sećao; ali ono što ga je uvek iznenađivalo, to je bio izraz njenih krotkih, mirnih i providnih očiju koje nisu umele lagati; a osobito njen osmejak, koji je Ljevina prenosio u čaroban svet, u kojem se osećao mek i ganut, kakav je bivao, sećao se, u retke dane svoga ranoga detinjstva.

Ljevin je nju tako lako poznao u gomili kao što bi se lako poznala ruža među koprivama.

Zašto su te tri gospođice govorile jednog dana engleski, a drugog francuski; zašto su određeno vreme naizmence svirale na klaviru, a zvuci se čuli i gore kod brata, gde su njih dvojica, kao studenti, učili; zašto su dolazili ti učitelji francuske književnosti, muzike, crtanja, igranja; zašto su se tri gospođice, u određeno vreme, u pratnji m-lle Linon izvozile u kočijama do Tverskog bulevara, u atlasnim bundicama –

Svi članovi te porodice, naročito ženska polovina, činili su mu se kao zaklonjeni nekim tajanstvenim poetskim zastorom, i on ne samo da u njima nije video nikakvih mana nego je bio uveren da se iza toga zastora, koji ih je zaklanjao, kriju samo uzvišeni osećaji i svemoguća savršenstva.