Ana Karenjina

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

činili kao sramna izložba robe koja očekuje kupce.

Tako! Ali ja tražim od vas da budu sačuvani spoljni znaci pristojnosti dotle – glas mu zadrhta – dok ne preduzmem mere koje će obezbediti moju čast i dok vam ih ne saopštim.

Ona se samo pretvorno podsmešljivo osmehnu kad muž završi i ništa ne odgovori, jer stvarno nije ni čula šta je on kazao.

Kad ču to, Ana naglo sede i pokri lice lepezom. Aleksej Aleksandrovič je video da plače i da ne može da se uzdrži ne samo od suza nego ni od jecanja koje joj je nadimalo grudi. Aleksej Aleksandrovič je zakloni sobom dajući joj vremena da se pribere.

kompas koji je njima pokazivao stepen njihovog odstupanja od onoga što su znali, ali nisu hteli da znaju.

naslada nije u samoj istini, nego u traženju istine.