Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

„Lena?“
Svejedno je nameravala da se nasmeši, ali kada je čula njegovo staro ime za nju… „Arčere!“

Kako se zoveš?“
„A kako se ti zoveš?“
„Selena Sardotijen“, procedila je.

Lobanja se kratko zasmejala. „O, to je presmešno! Najsmešnija stvar koju sam stolećima čuo!“
„Tišina.“

„Da li je Sem voleo tebe?“
Da. Više nego što ju je iko voleo. Voleo ju je dovoljno da bi sve stavio ka kocku – da bi odustao od svega. Voleo ju je toliko da ona čak i sada oseća odjeke toga. „Veoma“, izustila je.