Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Ona zaslužuje odanog i hrabrog viteza, koji je vidi kakva jeste i koji je se ne plaši.

Ali Selena i Kejol su samo sedeli i zurili jedno u drugo.

I nisu samo zurili već se tu dešavalo i nešto više od toga. Dorijan je prestao da sluša muziku. Njega nikada nije tako gledala. Nijednom. Ni na tren.

Selena nije ni znala kada je zaplakala. Nekako joj je zastao dah, zbog čega su joj usne zadrhtale. Ne bi trebalo da plače, ne tu, ne okružena tim ljudima. Ali onda je ispod stola jedna topla i žuljevita šaka uhvatila njenu, a ona se okrenula i videla kako je Kejol gleda. Nasmešio joj se malčice – a ona je tada shvatila kako je on razume.

Nije ni znala kuda ide dok ju je glorijela drmala; jedino je znala da se mora dokopati nekog mesta koje je bezbedno.