Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Zašto plačeš?“
„Zato“, prošaptala je drhtavim glasom, „što me podsećaš na to kakav bi svet trebalo da bude. Kakav bi svet mogao da bude.“

Onda ćemo naći to mesto“, tiho je kazao.
„Molim?“ Namrštila se.
„Poći ću s tobom.

Putovala bih sve dok ne bih našla neko mesto gde nikada nisu čuli za Adarlan. Ako takvo mesto postoji.“
I nikada se više ne bi vratila.

Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.