Neoplan

Dan u raskoraku između nastajanja i nestajanja, dok se reka ljudi lenjo kotrlja duž obala prikopčanih mostovima.

Pustinju usnih.

Hladnu. Kamenu.

Pustinju sivih stena.

Vetar nosi prah

kostiju zalutalih i rida

vapajem izgubljenih duša.

Peku oči natrunjene,

ne dam suzama ..

ne dam...

Plačem u sebi

od ovog jada

i prljavštine

kroz koju gazim,

Bosim stopalima

po oštrom kamenju

Krotim bol.

Dan me vara, laže, očarava.

Premazuje bukom,

Zaglušuje gomilom.

Kockam se s đavolom.

Dobijam i gubim.

Jednako u značaju.

Ukucavam dušu

u sms poruku

delim, rasipam.

Virtualno ja

U igri sa demonom

Nadmećem se

Fingiranim intelektom

Odašiljam poruke

Lažnom identitetu

Strah od samoće.

Jutro je vrisnulo

prazninom.

Ogledala ne reflektuju,

ćute.

Napuštene reči samuju.

Zaglavljene

u paukovoj mreži.

Ušunjalo se jutro.

Raspršio si se u hiljadu leptirica.

Oko mene su lebdeli

mehurovi sapunice.

U svakom po jedan san.

Bežao si u ćutanje.

Ja sam te pratila.

Uvlačila sam vetar u sobu

da rastera demone.

Sanjala sam

Prilazio si raširenih ruku.

Podizao dlanove ka nebu,

kao u molitvi.

Jer

Sve što dođe sa vetrom

Sa vetrom i ode.

Sve što je manje od bola

Ne staje mi u zenicu!