Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Iskušenje ga je usavršavalo i u vlastitim očima definisalo kao novu, nadmoćnu ličnost.

što se u Medicinskom centru radi je, u stvari, administriranje smrti.

porodica, bar do sada, ostala osnovna jedinica karantinskog života…“

Glas stvorenja iz koga se, opirući, gubio čovek.

Jer, grešio je delom.

Grešio jezikom.

Grešio u duši.

Grešio je kao i ceo grad.

Ceo svet.

Spasimo se pakla što pod nama gori!“

Svako ko hoće dušu svoju spasti,

Platiti mora i bičem se pasti.

Nikome ne smete milosti dati,

Nit ćete sem bola išta drugo znati.

Dođite amo kazni i pokori,