Knjiga o prijateljstvu

A otkako smo Skot i ja krenuli, nedavno, i u „avanturu“ pisanja naših knjiga, često radeći i uz muziku koja se sve vreme čula sa radija ili zvučnih aparata, postala mi je još jasnija „logika“ pisanja kao prenošenja „doživljaja“ u tekst: spoznaju pisanja kao lutanja na granici između neposrednog i artificijelnog doživljavanja sveta, čak ako se tu radilo i o „izmišljanju“, navodno, „svojih povesti“, mogao sam, ovde, bar mi se to tako sada činilo, samo još uverljivije (bar meni samom) da i potvrdim. Jer: pisali smo doživljavajući naše okruženje neposredno; i slušali smo muziku, čitali knjige, razgovarali o njima, i maštali, pripremajući se za pisanje.

Ćutao je. Delovao je kao neko koga je ometala i tišina. A kada je konačno progovorio, učinio je to nečujno. Njegovo izgovaranje reči doživeo sam samo kao otvaranje, zatvaranje i krivljene usta. Te pokrete usana sam iščitavao kao psovke upućene tišini.

Citat iz Ponavljanja savršeno iznosi moju tajnu želju i žudnju. Cilj koji zaobilazi svaki trud. To je izvorište moje sumnje.

Stižući u svaki nov grad putnik pronalazi neku svoju prošlost koju nije znao da ima: stranost nečega što više nisi ili više ne poseduješ čeka te na pragu stranih mesta i neposedovanih

Status quo svakog čitanja-tumačenja-prevoda jeste da mi sastavljamo smisleno iz onoga što znamo, što već razumemo; ništa napisano nije nam potpuno nepoznato, čak ni ono na nekom drugom jeziku. Čitamo i ništa nam nema smisla, a onda, niotkud, prepoznajemo nešto, neku česticu, deo reči, frazu, koren i tako mi je sinulo, zato što nisam mogao ništa da uradim u vezi s rečima koje nisam razumeo niti uopšte imao neke nade da im nekako pristupim, da iskopam one reči ili fraze koje su makar nekako slične onome što već znam. Nema knjige koju ne možemo pročitati. Nema jezika koji ne možemo razumeti. Mi stalno stvaramo značenje za sebe.

Poklon u vidu tvoje knjige na jeziku koji ne razumem opet me vodi na poznato mesto. To je svedočanstvo jedne činjenice koja za mene nikada neće prestati da važi – da sam i da ću zauvek ostati, ovako ili onako, nepismen.

postati čovek jedini je trud naših tela koji istorija opravdava i koji je potvrđen pamćenjem u budućnosti.

nakon šest decenija punih dešavanja – i dalje imam više pitanja nego odgovora.

Šta bi to mogla biti zloupotreba demokratije?
Ići po kiši bez kišobrana, biti vegetarijanac, cicija, nepismen, gladan, ćudljiv, nervozan? Međutim, to su osnovna ljudska prava, i ne mogu se nazvati zloupotrebom demokratije.
Stajati na jednoj nozi, govoriti gluposti, biti bez talenta, sastavljati loše knjige, pisati loše pesme – sve su to mogućnosti jednog slobodnog čoveka. Ne, ni to nije zloupotreba demokratije.
Da li je mnogo pušenja, mnogo mišljenja, mnogo pesama i mnogo ljubavi zloupotreba demokratije?
O zloupotrebi demokratije govore najčešće oni koji bi je najradije zloupotrebili…
Neki još uvek misle da mnogo slobode i demokratije vodi svet u katastrofu. Zato tu katastrofu treba odlagati – tiranijom, nepravdom, zločinima, ratovima, bombama.