Ne izgleda nikako, kaz’la je. Nije slika. Nije nešto što mo’š da gledaš odvojeno od svega drugog, uključujući i sebe. Ja verujem da je Bog sve, kaz’la Šug. Sve što jeste i sve što je ikad bilo i što će ikad biti. A kad to osetiš, i kad si srećna što to osećaš, onda si ga našla.
Šug nekad jako lepa, mogu ti reći. Malo s’ namrštila, gledala preko dvorišta, zavalila s’ na stolici, izgledala kô neka velika ruža.
Moj prvi korak od sedog starca bilo drveće, kaz’la ona. Onda vazduh. Onda ’tice. Onda drugi ljudi. Al’ jedan dan kad sam sedela i ćutala i osećala se kô dete bez majke, što i jesam, došlo mi: taj osećaj da si deo svega, da ’opšte nisi izdvojena. Znala sam da će mi ruka krvariti ako posečem drvo. I smejala sam se i plakala i trčala po kući. Ja tačno znala šta je to. U stvari, kad se desi, ne mož’ da ti promakne. Pomalo kô ono, znaš već šta, kaz’la je, iscerila i protrljala mi gore butinu.
Šug!, kaz’la sam.
Oh, rekla ona. Bog voli sva osećanja. To je još i najbolje što Bog radi. I kad znaš da i’ Bog voli. Slušaj, Bog voli sve što ti voliš – i zbrku koju ne voliš. Al’ više od svega Bog voli divljenje.
Kažeš da Bog tašt?, pitala ja.
Nee, kaz’la ona. Ne tašt, samo ’će da deli dobre stvari. Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.