Boja purpura

Mis Sili, kaz’la ona, bolj’ da ćutiš. Bog bi te mogô čuti.

Pa nek me čuje, kaz’la sam. Da je ikad slušô jadne obojene žene svet bi bio drugačiji, ka’ ti kažem.

Ona pričala i pričala, tudila se da me odvuče od svetogrđa. Al’ svetogrđe baš ono što želim.

Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Al’ nije lako probati bez Boga. Čak i ako znaš da nije tamo, bez njega teško.

Ja grešnica, kaz’la Šug. Jer sam se rodila. Ne poričem. Al’ kad jednom s’vatiš šta nas čeka, šta drugo mo’š da budeš?

Grešnice se bolje provode, kaz’la sam.

Znaš zašto?, pitala me ona.

Jer ne brineš celo vreme o Bogu, kaz’la sam.

Nee, nije to, rekla ona. Mi mlogo brinemo o Bogu. Al’ kad jednom osetimo da nas Bog voli, mi damo sve od sebe da mu udovoljimo onakve kakve smo

Baš onda kad me tol’ko bolelo da ne znam kako se zovem, oni mislili da pravo vreme da s’ pokajem.
Nasmejala se. Ja bila suviše velika budala da s’ pokajem.

A kako si ti, draga Sestro? Godine dolaze i prolaze bez ijedne reči od tebe. Zajedničko nam je samo nebo nad nama. Često gledam u njega kao da ću nekako, poput odraza u njegovom beskraju, jednoga dana videti tvoje oči. Tvoje drage, krupne, bistre i lepe oči.

Stalno me zasmejavô. Kako to da više nije zabavan?, pita. Kako to da s’ više skoro nikad ne smeje? Bože gospode, Sili, kaže, Šta s’ desilo s onim muškarcem kog sam volela?

Da sam samo tad znao ovo što znam sad!, rekao je.

Ali kako je mogao znati? Mnogo šta ne shvatamo. I toliko nesreće proističe iz toga.

I ja pokušavam da naučim moje srce da ne voli niš’ što ne može da ima.

Ne izgleda nikako, kaz’la je. Nije slika. Nije nešto što mo’š da gledaš odvojeno od svega drugog, uključujući i sebe. Ja verujem da je Bog sve, kaz’la Šug. Sve što jeste i sve što je ikad bilo i što će ikad biti. A kad to osetiš, i kad si srećna što to osećaš, onda si ga našla.

Šug nekad jako lepa, mogu ti reći. Malo s’ namrštila, gledala preko dvorišta, zavalila s’ na stolici, izgledala kô neka velika ruža.

Moj prvi korak od sedog starca bilo drveće, kaz’la ona. Onda vazduh. Onda ’tice. Onda drugi ljudi. Al’ jedan dan kad sam sedela i ćutala i osećala se kô dete bez majke, što i jesam, došlo mi: taj osećaj da si deo svega, da ’opšte nisi izdvojena. Znala sam da će mi ruka krvariti ako posečem drvo. I smejala sam se i plakala i trčala po kući. Ja tačno znala šta je to. U stvari, kad se desi, ne mož’ da ti promakne. Pomalo kô ono, znaš već šta, kaz’la je, iscerila i protrljala mi gore butinu.

Šug!, kaz’la sam.

Oh, rekla ona. Bog voli sva osećanja. To je još i najbolje što Bog radi. I kad znaš da i’ Bog voli. Slušaj, Bog voli sve što ti voliš – i zbrku koju ne voliš. Al’ više od svega Bog voli divljenje.

Kažeš da Bog tašt?, pitala ja.

Nee, kaz’la ona. Ne tašt, samo ’će da deli dobre stvari. Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.

Evo ovako, kaz’la je Šug. U šta ja verujem. Bog je u tebi i u svakom drugom. Dođeš na svet s Bogom. Al’ samo oni koji ga traže u sebi oni ga i nađu. A nekad se to pokaže čak i kad ga ne tražiš, čak ni kad ne znaš šta tražiš. Mis’im da za većinu ljudi to urade nevolje. Žalost, gospode. Kad s’ osećaš usrano.

Grešnice se bolje provode, kaz’la sam.

Znaš zašto?, pitala me ona.

Jer ne brineš celo vreme o Bogu, kaz’la sam.

Nee, nije to, rekla ona. Mi mlogo brinemo o Bogu. Al’ kad jednom osetimo da nas Bog voli, mi damo sve od sebe da mu udovoljimo onakve kakve smo.

’Oćeš da mi kažeš da te Bog voli a da nikad niš’ nisi za njega uradila? Mis’im ne ideš u crkvu, ne pevaš u horu, ne ’raniš propovednika i takve stvari?

Al’ Bog me voli, Sili, ne moram sve to da radim. Sem ako ne želim. Ima mlogo šta drugo što mogu da radim što mis’im da Bog voli.

Šta to?, pitala ja.

Oh, rekla ona. Mogu da legnem i samo se divim svemu. Da budem srećna. Da s’ dobro provodim.

E pa, meni to zvuči baš kô svetogrđe.

Sili, kaz’la je, reci istinu, jesi ikad našla Boga u crkvi? Ja nisam nikad. Našla sam samo gomilu ljudi što s’ nadaju da će im se on pokazati. Kad god ja osetila Boga u crkvi, to bio Bog kog ja donela sa sobom. I mislim da je tako i sa svim ostalim. Dolaze u crkvu da dele Boga, ne da nađu Boga.

Neki ljudi ga nemaju da dele, kaz’la sam.

Vreme teče sporo, a prolazi brzo.