Здрави као да су хтели да се разболе, када се разболе као да су журили да умру, а онда мртви нису хтели тек тако у гроб, већ су их њихови најмилији прали, свечано их одевали, целивали их, па им за покој душе правили даће, на којима се ждрало, пило и певало и по три дана, да би их потом, предвођени попом, носали преко целе вароши све док се не окужи и само чисто, јесење небо над Иригом.
Будаи је безброј пута преклињао пaрохе да, ако већ неће да слушају комесара Пихлера и великог жупана Ловаса, послушају свога патријарха, у чије име им је архимандрит гргетешки Стеван Авакумовић наложио да не смеју ићи болесницима без дозволе лекара, да цркве сасвим затворе и да мртво тело без разлике у цркве не носе, но таково абије затворити и тако затворено без сваке пратње и провода и церемоније погрепсти.
Али пролазили су дани, недеље и месеци, стигла је јесен, а кужни карневал у Иригу није јењавао. Будаи их је лечио од куге, а они су умирали од чуме, и колико год да су се трудили да јој умакну, толико су јој пре хрлили у сусрет.