vikali jedno na drugo, bar sa moje strane je svađa prelazila u citiranje svađe, ne zato što mi je izgledala smešna, nego zato što je sa govorenjem nešto kod mene najedanput postalo neozbiljno. Kasnije sam osetio, doduše još uvek usred neprijateljstva, da sam u sledećoj sekundi isto tako mogao da se smejem, i morao sam možda da se brzo nasmejem, ali ometali smo jedno drugo već tako što je svaki prekid, pa i pomirljivo smejanje, bio samo još uvredljiv za drugog.