Braća Karamazovi II

Наравно, Бог је само хипотеза… али… признајем да је потребан… и када га не би било, требало би га измислити

Крив сам“, кажи, „опрости, извини“, одмах ће се сручити киша прекора! Никако ти неће опростити отворено и једноставно, већ ће те понизити као неку прњу, набројиће ти и оно што није било, све ће узети, ништа неће заборавити, додаће своје и тек ће ти тада опростити.

Ја ово говорим из страха да не постанемо рђави – наставио је Аљоша – али зашто и да постанемо рђави, зар не, господо?

Ах, дечице, ах, драги пријатељи, не бојте се живота! Како је леп живот када урадиш нешто добро и праведно!

живот, онда је спасен за сав живот. И чак ако само један леп спомен остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Можда ћемо касније постати чак и зли, чак нећемо бити у стању да се сачувамо од рђавих поступака, исмеваћемо сузе људске и људе који говоре, као што је малопре Коља узвикнуо: „Хоћу да пострадам за све људе“, и можда ћемо се тим људима злурадо ругати. Па ипак, ма како били зли, што не дао Бог, али када се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели у последње време и како смо, ево, сада разговарали тако једнодушно и заједно крај овог камена, онда и најсуровији и најподругљивији међу нама, ако такви постанемо, ипак се неће усудити да у себи исмева то како је био добар и леп у садашњем тренутку! И не само то, можда ће

, а сад да завршимо говоре и да идемо на даћу Иљушину. Немојте да вас збуњује што ћемо јести палачинке. Јер то је исконско, вечно, и има у томе нешто добро – насмејао се Аљоша. – Па хајдемо! Ево, сада идемо руку подруку.
– И вечно тако, целог живота руку под руку! Ура за Карамазова! – још једном је одушевљено повикао Коља и још једном су се сви дечаци придружили његовом узвику.

Знајте да нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег и кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће. Вама много говоре о вашем васпитању, а ето, неки диван, свети спомен, сачуван из детињства, можда и јесте најбоље васпитање. Ако човек сакупи много таквих спомена и понесе их са собом у

њима двојици! Сви сте ми ви, господо, драги од сада, све ћу вас носити у свом срцу, а вас молим да мене носите у вашим срцима! А ко нас је сјединио у овом добром и лепом осећању, којег ћемо се увек, целог живота, сећати и којег намеравамо да се сећамо, него Иљушка, добри дечак, мили дечак; нама заувек драги дечак. Не заборавимо га никада, вечан му леп спомен у срцима нашим, од сада заувек!
– Тако, тако, вечан му, вечан му спомен – повикали су дечаци својим звонким гласовима, са усхићењем на лицу.
– Памтићемо и његово лице, и његово одело, и јадне чизмице његове, и сандучић његов, и несрећног, грешног оца његовог, и то како је за њега смело устао сам против целог разреда!
– Памтићемо, памтићемо! – повикали су поново дечаци он је

управо тај спомен уздржати од великог зла и он ће се предомислити и рећи: „Да, тада сам био добар, храбар и поштен.“ Нека се и подсмехне у себи, не мари, човек често исмева добро и лепо; то је само од лакомислености; али уверавам вас, господо, да чим се подсмехне, одмах ће у души помислити: „Да, то сам рђаво урадио што сам се подсмехнуо, зато што се то не сме исмевати!“

право да оца сматра туђим себи и чак својим непријатељем. Наша трибина, господо поротници, мора бити школа истине и здравих схватања!