Braća Karamazovi II

Наравно, Бог је само хипотеза… али… признајем да је потребан… и када га не би било, требало би га измислити

Крив сам“, кажи, „опрости, извини“, одмах ће се сручити киша прекора! Никако ти неће опростити отворено и једноставно, већ ће те понизити као неку прњу, набројиће ти и оно што није било, све ће узети, ништа неће заборавити, додаће своје и тек ће ти тада опростити.

моме мишљењу, ништа не треба рушити, треба само уништити човечанству идеју о Богу, ево од чега треба почети!

Какве страшне трагедије приређује људима реални живот!

… ’Ко воли људе, тај и њихову радост воли’

Ја ово говорим из страха да не постанемо рђави – наставио је Аљоша – али зашто и да постанемо рђави, зар не, господо?

Ах, дечице, ах, драги пријатељи, не бојте се живота! Како је леп живот када урадиш нешто добро и праведно!

живот, онда је спасен за сав живот. И чак ако само један леп спомен остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Можда ћемо касније постати чак и зли, чак нећемо бити у стању да се сачувамо од рђавих поступака, исмеваћемо сузе људске и људе који говоре, као што је малопре Коља узвикнуо: „Хоћу да пострадам за све људе“, и можда ћемо се тим људима злурадо ругати. Па ипак, ма како били зли, што не дао Бог, али када се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели у последње време и како смо, ево, сада разговарали тако једнодушно и заједно крај овог камена, онда и најсуровији и најподругљивији међу нама, ако такви постанемо, ипак се неће усудити да у себи исмева то како је био добар и леп у садашњем тренутку! И не само то, можда ће

, а сад да завршимо говоре и да идемо на даћу Иљушину. Немојте да вас збуњује што ћемо јести палачинке. Јер то је исконско, вечно, и има у томе нешто добро – насмејао се Аљоша. – Па хајдемо! Ево, сада идемо руку подруку.
– И вечно тако, целог живота руку под руку! Ура за Карамазова! – још једном је одушевљено повикао Коља и још једном су се сви дечаци придружили његовом узвику.

Знајте да нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег и кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће. Вама много говоре о вашем васпитању, а ето, неки диван, свети спомен, сачуван из детињства, можда и јесте најбоље васпитање. Ако човек сакупи много таквих спомена и понесе их са собом у