њима двојици! Сви сте ми ви, господо, драги од сада, све ћу вас носити у свом срцу, а вас молим да мене носите у вашим срцима! А ко нас је сјединио у овом добром и лепом осећању, којег ћемо се увек, целог живота, сећати и којег намеравамо да се сећамо, него Иљушка, добри дечак, мили дечак; нама заувек драги дечак. Не заборавимо га никада, вечан му леп спомен у срцима нашим, од сада заувек!
– Тако, тако, вечан му, вечан му спомен – повикали су дечаци својим звонким гласовима, са усхићењем на лицу.
– Памтићемо и његово лице, и његово одело, и јадне чизмице његове, и сандучић његов, и несрећног, грешног оца његовог, и то како је за њега смело устао сам против целог разреда!
– Памтићемо, памтићемо! – повикали су поново дечаци он је