Sebastijan Bergman bio je dobar u zavođenju žena. Uvek je bio. Kako su godine prolazile, drugi muškarci su bili iznenađeni njegovim uspesima kod suprotnog pola. Nije bio zgodan na onaj klasičan način. Uvek je balansirao između stanja gojaznosti i skore gojaznosti, a u poslednjih nekoliko godina zaustavio se negde između; crte lica mu nisu bile ni istaknute ni oštre, i više je ličio na buldoga nego dobermana, ako se upotrebi poređenje sa psima. Kosa je počela da mu se proređuje, a izbor odeće mu je uvek naginjao izgledu profesora psihologije, a ne manekena iz modnog časopisa. Naravno, bilo je žena koje su išle za novcem, izgledom i moći. Ali to su bile samo neke žene. Ako si želeo šansu sa svim ženama, morao si da imaš nešto drugo. A to je Sebastijan imao: šarm, intuiciju i širinu. Shvatanje da su sve žene različite, i sposobnost da razvije čitav niz različitih taktika od kojih može da bira. Isproba jednu, promeni je na pola puta, proveri kako mu ide, a onda je opet promeni ako je potrebno.
Osećajnost.
Sposobnost da sluša.