Kenija: Damari divljine

Свахили народ настао је захваљујући монсунима који пола године дувају у правцу Индије, а затим се окрену и све што затекну на океану доносе до ових обала. То су обилато користили једрењаци, па су са ветром овамо стигли и вера, обичаји, освајачи, и трговци. Све што је изградило овај народ и земљу, све данас нераскидиво уткано у оно што се назива „свахили“ дошло је тако, помешавши се са исконском афричком душом. Док шетам одбрамбеним зидовима на врху тврђаве, док ме шиба можда баш монсунски ветар, записах у свој нотес: „Осетио сам ветар, темељ свахили културе!“

Испреплетане уске уличице одсликавају друштвене односе: здања су груписана по породицама којима су припадала, а улице су настајале спонтано их повезујући.

омично стоје до дана данашњег. Стиче се утисак да је цело насеље једна пространа улица препуна живота, окренута ка нама који долазимо, да је град раширио своје дугачке руке у загрљај. Но та улица скрива читав лавиринт уских пролаза и сокака у којима живи двадесет пет хиљада људи.

Ушушкана у легенде, под међународном заштитом, једна шума тихо умире.

Куда год сам путовао по Африци, наилазио сам на трагове древне културе, на живот другачији од европског, који треба упознати, схватити, поштовати. Вредан, занимљив, богат живот. Некада наизглед прост, у сагласју са природом, који заслужује нарочито поштовање, а некада наопак, страшан и груб, којем је потребно разумевање. Често су то дестинације за које никад нисам чуо да постоје, али ме увек обогате, напуне искуством и знањем. Понекад, тако, наиђем на праве ризнице обичаја, веровања, историје, уметности, архитектуре…

Уметност живота, љубави, припадања природи – за тиме

Ватаму је малени град оболео од огромног контраста.

опис „ово нисам знао, а нисам ни желео да знам, нити ми то треба у животу“, али не шкоди, а кад не шкоди, онда ипак може да користи. Рецимо, сазнао сам да постоји три хиљаде седамсто осамдесет девет врста змија на свету, да је шестсто отровно, да свега двеста могу отровом да убију човека, тако да, ако настрадам, могу слободно да кажем да ме је – убила статистика.

Црни камен и корал по којем једва корачамо мајка су многих градова, пошто су вековима одавде вадили материјал за градњу, па чак и данас то чине

Грађене од чврстог, црног коралног камена, којим обилује обала, савршено се уклапају у шумски предео,

сваког сата убија се четири до пет слонова – да би неко носио огрлицу или држао на свом столу украс од кљова! Људи су звери каквих нема у природи