U vrelini dana.
U vrelini noći.
Kada slutnja dozreva, kada se telo budi…
U damarima.
Kada možeš osetiti…
U vrelini pokreta.
U vrelini trenutka.
Drhtaj.
Drhtaj.
Drhtaj.
Ne, ja nisam onaj koji misliš da jesam. Ja sam neznanac, putnik i bezbožnik.
Ne klanjam se krstu ni srpu mesečevom, nisam ni kaurin, ni Jevrejin, ni Agaren.
Ni istok ni zapad, ni zemlja ni more, nisam iskovan u vatri niti sačinjen od pene, nisam sazdan od rose, ni od praha. Nisam u rodu ni sa ljudima ni sa anđelima, ne boravim ni u ovom ni u onom svetu, ni u raju ni u paklu, nisam pao ni iz edena ni iz rizvana, niti od Adamove loze poreklo vučem. Živim u mestu nasred pustinje, u predelu bez sledova senki.
Ako postoji vernik, nevernik i pustinjak – to sam ja.
Ja sam pesak što curi ti između prstiju, vinski talog i vinotoča, zemlja i vazduh, voda i vatra, telo i duša.
Znanje i učenje, dobro i zlo, istina i laž, pobožnost i vera – to sam ja.
Oganj pakla s plamenim jezicima, da, raj, eden i hurija – to sam ja.
Ova zemlja i nebesa sa svima koje hrane, anđelima, melecima, džinima i ljudima…
To sam ja.
Stojim ispod drveta sveta, očiju gladnih, hvatam u padu svaki list i čitam ime s njega.