Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao

Julijus se skoro iznenadio i rekao da Alan stvarno ne treba da se izvinjava zbog toga što se konačno nešto desilo i u njegovom životu.

Jedna čašica prvo za jedno koleno, pa druga za drugo, i još par čašica za leđa i vrat, pa jedna za apetit, zajedno su učinile atmosferu prijatnom za razgovor.

Među otpacima je našao manje količine mogućeg oružja: jedan pajser, dasku, sprej protiv insekata i pakovanje otrova za pacove.

„Imaš li ti stvarno sto godina?“, upita. „Onda si sigurno gladan?“

Alan nije baš razumeo tu logiku, ali bio je gladan. Pitao je šta ima na meniju

Julijus Jonson nije imao s kim da razgovara već nekoliko godina, pa mu je susret sa starcem s koferom dobro došao.

Kada je doneo odluku, mladić je ponovo ustao i saopštio čovečuljku šta će se desiti s njim, njegovom ženom, decom i kućom ako ispriča policiji ili nekom drugom o ovome što se upravo dogodilo.

Čovečuljak nije imao ni ženu ni decu, ali je ipak hteo da sačuva i uši i polni organ.

Ne mora da žuri jer je starac delovao strašno star, a ako još vuče i kofer sa sobom

Opštinski savetnik je ostao sam u staračkom domu da nadgleda ostale stare, koji još nisu nestali

Poslednji pomenuti upravo se pitao zašto je ukrao veliki sivi kofer na četiri točkića. Možda zbog toga što je tako trebalo da bude? I zato što je vlasnik jedan klipan? Ili možda zato što se u koferu nalazi par cipela, možda čak i šešir? Ili zato što stari nema šta da izgubi? Ne, Alan ni sam nije mogao da odgovori. „Kada se život oduži, lako je ponašati se slobodno“, pomislio je sedeći prilično uspravno.

Alan je konstatovao da je prilično zadovoljan razvojem događaja tog dana. Zatvorio je oči da bi malo dremnuo tog popodneva.