O vukovima i senkama

Previše je straha u Srbiji. Ostavili smo hrabrost u ratovima, pa se sad plašimo i u miru.

Mora Srbinu da se podvikne, inače počne da razmišlja, a to mu se uvek obije o glavu

Ubedi ljude jedne vere da su oni koji se klanjaju drugom bogu nevernici i imaćeš rat.

Neće komunisti još odavde, braćo – vikao je u telefonsku slušalicu. – Možda će samo da promene ime. Uostalom, imaju decu i unuke, a komunistička genetika je moćna stvar

Srbi su uvek najviše mrzeli nekoga ko je bio svedok njihove propasti. Bilo ko je mogao da ih gleda kako nekog ubijaju, ali nikad nisu mogli da oproste onome ko ih je video slabe. Njihova slabost bila je njihova stvar i Boga su tražili samo kada im je bio potreban. Posle pomoći su ga uspavljivali do sledeće nevolje. Srbi su mogli da oproste neprijatelju, ali svedoku nikada.

Srećni ljudi retko idu u crkvu, majore, nije im potrebna, njih zanima stvaran život

Sa svakim novim carstvom došao je i novi bog, u službi tog carstva, naravno. Religije su pobile više ljudi nego svi potopi i bolesti.

Ne postoji neotkrivena tajna. Da bi uopšte bila tajna, neko za nju mora da zna pa, u zavisnosti od toga kome se otkrila, postaje ili tajna ili znanje.

Nisam sigurna da je ijedna zemlja dala više izdajnika. To nije stvar zemlje već ljudi, ali kakva je zemlja koja rađa takve ljude.

Slobodu. Život bez straha. Ali ljudi ne vole da sami razmišljaju. Uvek im je potreban vođa, neko ko će da misli umesto njih. Bio kralj ili sveštenik, ćorav ili kljakav. Važno im je jedino da ne preuzmu odgovornost i sami postanu bogovi, oslobođeni zatvora religije i lepih reči vođa